Istočna hemisfera

(Reagovanje na tekst „Ko tumači glas Rusa”, „ Politika”, 22. 6. 2022)

Eto Slobodanu Samardžiji (u daljem tekstu S. S.) prilike da se konačno usudi da javno ukrsti koplja sa kolegom sa kojim se ideološki razilazi još od vremena zajedničkog redakcijskog rada. Da li se sam okuražio ili mu je neko šapnuo da je vreme da me raskrinka, to ne znam.

Ohrabren ubedljivo većinskim negativnim komentarima koji stižu na moje tekstove, ali i potrebom da potvrdi svoje decenijsko obožavanje „ najveće zemlje na svetu”, nekadašnji kolega skupio je hrabrost za kritiku mojih i odbranu svojih stavova, čime se ranije nije odlikovao. Njegov dosadašnji opus je proistočna propaganda „između redova”.

Eto prve tačke razlaza već na startu. Napisao sam, i potpisao, da „verovatno od vremena kada se Adolf Hitler uspinjao na vlast, propaganda nije tako brutalno formirala stavove čitave nacije kao što je to sada slučaj sa zvaničnim ruskim viđenjem rata u Ukrajini”.

U ratnim vremenima nemam visoko mišljenje o medijima. Znam da je veliki promotor „patriotskog novinarstva” bio slavni Amerikanac Volter Kronkajt a ne neko sa Istoka. Bespotrebno je podmetati mi da je Vladimir Putin isto što i Hitler, a da mislim da sadašnja ruska propaganda podseća na gebelsovsku, mislim. I još nešto da pojasnim. Nemam „animozitet” prema Putinu već prema „putinizmu”. Ako razumete šta hoću da kažem.

„ Možda Jakšić ne veruje svom predsedniku, ali onaj koji sedi u Moskvi, ruski, ipak je nešto drugačiji”, pokušava S. S. da se bavi globalnim poređenjima. U pokušaju da podmetne meni, razotkrio je sebe i svoj davnašnji kult: Putin je nešto najviše.

Piše S. S. da šefu Kremlja danas veruje 80 odsto Rusa, pa mi prebacuje da je sumnjati u zdrav razum 120 miliona ljudi „malo neozbiljno”. Eto još jednog poligona na kojem se, srećom, S. S. i ja nikada nećemo naći. Ja sumnjam, on je naučen da sve prima zdravo za gotovo, posebno ako „sve” dolazi iz vlasti, još posebnije ako dolazi iz kremaljske vlasti.

Čak i da verujem u 80 odsto, a tome sam blizu, pitam se kako se došlo do te brojke. Slobodnim uverenjem, javnim debatama i kritičkim analizama, objektivnim istraživanjima javnog mnjenja – kako veruje S. S. Ili otrovnom kombinacijom propagande, manipulacija, straha i ucena – kako verujem ja.

Nije uopšte bitna brojka – sem one o 330 miliona Rusa koja mi se omakla – već sistem koji se iza brojki krije. S. S. taj sistem obožava do idolatrije, ja ga ne podnosim do snažne otpornosti.

Ubacuje S. S. u priču Kosovo i Republiku Srpsku kako bi pridobio čitaoce na svoju stranu. Neka ga. Ja sam još 2007, izučavajući razne međunarodne primere a posebno Bliski istok, napisao da od Kosova u Srbiji više nema ništa i da bi ga trebalo priznati. Republiku Srpsku ne bih da vidim ni kao rusku guberniju – što je danas – ni u sastavu Srbije – pošto bi to Beogradu stvorilo nesnošljive probleme. Nadam se, kolega, da ste zadovoljni jasnoćom mojih stavova?

Imao je S. S. vremena da kao dopisnik iz Moskve uđe u tančine sistema koji ga je očito poneo. Na zadovoljstvo ruskih drugova koji su u njemu prepoznali pouzdanog saveznika i izveštača koji sada „argumentovano” pokušava da ogadi i razgradi EU i tvrdi da ni u jednom tekstu nisam napisao da „samo članstvo u EU nije status drugih bivših socijalističkih država promenilo ni za jotu”.

Ni za jotu! Pobogu kolega. Držim se objektivnosti a ne propagandnih halucinacija o propasti Zapada. Da li ste se ikad prošetali budimpeštanskom ulicom Vaci ili videli kako danas izgleda Staro mjasto u Varšavi.  O Pragu da ne govorim. Što više propadaju, bolje žive. A i Srbiji EU daje sredstva kakva nikada nismo dobili iz Rusije.

Pošto je S. S. prekršio zlatno pravilo „Politike” o javnom nenapadanju, zaključujem da se kandiduje za putovanje prve grupe stranih novinara koja će posetiti okupirani Donbas. Kao što je to radio kada je o ruskom trošku krajem 2014. bio posmatrač na izborima u samoproglašenim republikama Donjeck i Lugansk, zbog čega je bio persona non grata u Ukrajini. Toliko o objektivnosti.

No, nije moje da menjam optiku kojom S. S. posmatra svet. On je dosledan boljševizmu i putinizmu. Ja jesam na drugoj strani, ali priznajem da mi nikada nije palo na pamet da javno komentarišem uratke koje u „Politici” S. S. objavljuje pod nadnaslovom „Istočna strana”. Zašto bih? U S. S. glavi postoji samo istočna hemisfera.

Nemam ništa protiv polemike. Svoje stavove ne želim da namećem, kako mi se podmeće u jednom komentaru. Udobno mi je u manjini i samo koristim pravo da iznesem svoje ocene. Ne vodim se sloganom koji je već opasno podelio ovo društvo: postoje dva mišljenja. Moje i pogrešno. Radujem se što znanima i neznanima pružam priliku da utole svoje apetite za vođom, bilo ovde bilo u Rusiji.

I za kraj. Molio bih S. S. da ubuduće sputa svoje pedagoške ambicije i da me ne savetuje. Uzalud. Nikada neću postati lobista Vladimira Vladimiroviča.