Sve je rijaliti

Glavna tema ove nedelje i jedna od najiščekivanijih emisija bio je duel, ako to možemo tako nazvati, iliti TV okršaj, vlasnika TV Pink Željka Mitrovića i osnivača pokreta „Kreni-promeni” Save Manojlovića u emisiji „Pravi ugao” Ljubice Gojgić na RTV. Zaista je tužno što nas je TV izdresirala da se interesujemo isključivo za ovakve sadržaje, a ne za, na primer, prenos koncerta Bečke filharmonije. Jer, zapravo, sve je rijaliti... I sve je borba za gledanost... I svi to rade, i oni fini, i uglađeni, i oni koji se zgražavaju, i oni koji osuđuju jer izgleda da ne znaju drugi način da animiraju gledaoce.

U ponedeljak smo zapravo prisustvovali, u studiju Radio-televizije Vojvodine (koju nažalost većina nema običaj da gleda), iznajmljenom od TV Hepi (veoma važan podatak za neku novu polemiku i upitanosti), još jednom rijalitiju, možda i većem od „Zadruge” same. Još jednom smo se uverili u to koliko pred kamerama – polemike nema. Kao ni umeća besedništva, dijaloga, slušanja, iznošenja argumenata... To bi trebalo da nas uče u školama. Dijalog bi trebalo da bude jedan od najvažnijih predmeta još u predškolskom uzrastu! To je pitanje i za Ministarstvo prosvete i kulture takođe. Ali i za roditelje, vaspitače, nastavnike! Da li slušate svoju decu? Da li im razvijate umeće dijaloga? Ako počnete, možda sutra nećemo imati ovakve ispade u javnom prostoru.

Upravo zbog ovakvog propusta, umalo ne dobismo boks meč umesto polemičke emisije. Komunikacija iz kafanskog miljea postala je sasvim normalna i za televizije. Ruke svih učesnika letele su na sve strane u kadru. Od buke i nadvikivanja ne čusmo nikoga i ništa osim uvreda i reči – „lažov, neznalica, seoska varalica, ’ajde frajeru!” I voditeljka je takođe, iz nemoći i očaja, rukama pokušavala da umiri sagovornike... Samo što im nije lupila čvrgu. Izgleda da su šake u našoj sredini jedino delotvorne. Neki su se i hvalili vizit-kartama, a zapravo je svako pokazao svoju – kartu za ne pozvati više nikada!

I posle ovakve predstave, zaboravismo šta je glavna tema bila! Mi gledaoci trebalo bi da postavimo sebi pitanje – zašto uopšte volimo da gledamo svađe, zašto nas zadovoljavaju loše emocije... Zašto su rijaliti toliko gledani, bez obzira na to da li se emituju na nacionalnoj frekvenciji ili na primer na RTV (kad ste poslednji put gledali ovaj kanal i da li biste ga gledali da niste slutili na svađu)? Danas gotovo svi vlasnici TV aparata, osim onih nekoliko posto koji još gledaju TV program preko antene, uvek mogu da promene kanal. Ponuda je velika. Imamo i dokumentarce (tu ne mislimo svakako na „DNK” na Pinku), i dečje emisije, i kulturno-obrazovne poput „Kreativne industrije” na RTS 2. Baš dobra emisija, da li ste gledali? Da li ste zadovoljili svoje duhovne potrebe? I vi što se bunite? A što niste?

I koliko je uopšte dodeljivanje nacionalne frekvencije u današnje vreme demode? Realno, treba je i ukinuti. Pa neka sami biramo... kanale, operatere... Jer, na kraju krajeva, svako pravi svoj izbor... Ne dobismo mnogo važnije odgovore – da li debata isključivo znači mržnja, da li televizije zaista imaju tu moć da podignu opštu kulturu nacije, da li nas mogu zloupotrebiti i pokvariti, da li je možda vlast kriva... Što bi rekla Ljubica Gojgić na kraju: „Hvala što ste došli da pokušamo!”