Svetska ekonomija u pepelu

Sada je simptom dala „metastaza” (pad proizvodnje), a ne „primarni tumor” (inflacija), što je drastično nepovoljnija okolnost, čime je svetska ekonomija ušla u „terminalnu fazu bolesti”. Makroekonomija ne priznaje „generale posle rata”. Pre desetak godina ukazivao sam na, u tom trenutku nezamislivo, tragičan tok svetske ekonomije. Tada sam, između ostalog, rekao, a vreme potvrdilo, da je rast svetske inflacije neminovan i da svetsku ekonomiju čekaju teške bolesti: stagnacija (rast realnog BDP-a do dva odsto), stagflacija (inflacija u uslovima stagnacije), incesija (inflacija u uslovima recesije) i najteža ekonomska bolest – slampflacija (istovremeno i visoka inflacija i visoka nezaposlenost), odnosno da će svetska ekonomija ući u depresiju (recesija koja traje najmanje 24 meseca, koju karakteriše pad BDP-a od najmanje 10 odsto i rast nezaposlenosti od najmanje 25 odsto).

Nakon svetske finansijske krize 2008. godine pogrešna makroekonomska politika, koja se zasnivala na „štednji” (fiskalnoj kontrakciji) umesto na „potrošnji” (reflaciji), dovela je svetsku ekonomiju u tzv. zamku likvidnosti (nominalna kamatna stopa je nula ili blizu nule) i deflaciju (negativna inflacija). I upravo u takvim makroekonomskim okolnostima događa se ekstreman negativan šok ponude – pandemija kovida 19. Međutim, ovde treba istaći dve vrlo bitne specifičnosti takvog šoka – vreme nastanka i karakter šoka.

Prvo, šok nastaje u trenutku kada je svetska ekonomija upala u zamku likvidnosti koja je „amputirala” kamatnu stopu (monetarnu politiku) za prigušivanje negativnog privrednog ciklusa jer se ne može koristiti niti za podsticanje privrednog rasta i zaposlenosti, niti za dezinflaciju. Drugo, takav šok nije bio svojstven dosadašnjim negativnim šokovima ponude, jer niti je bio uslovljen rastom plata iznad rasta produktivnosti rada, niti je najpre uslovio rast troškova proizvodnje usled rasta cene nekog ključnog proizvodnog inputa (npr. nafte), što je glavna karakteristika inflacije ponude, već je automatski „zatvorio” agregatnu ponudu (prekid proizvodnje). Zatim je taj šok uz nove negativne šokove ponude (rat, sankcije, naftni šok) povećao troškove proizvodnje, dodatno smanjio agregatnu ponudu, doveo do akceleracije inflacije i pokrenuo stagflacioni šok. To je velika i neuporediva razlika u odnosu na naftne šokove osamdesetih godina prošlog veka koji su izazvali stagflaciju. Dakle, sada je simptom dala „metastaza” (pad proizvodnje), a ne „primarni tumor” (inflacija), što je drastično nepovoljnija okolnost, čime je svetska ekonomija ušla u „terminalnu fazu bolesti”.

Na taj način je kovid 19 „zapalio fitilj” inflacione inercije, što će u kombinaciji naknadnih negativnih šokova ponude (rat, sankcije, energetski šok) i u slučaju „zidanja” novih negativnih šokova (nova pandemija, svetski rat, deglobalizacija, nestašice, pucanje cenovnih balona, loša žetva, finansijska kriza, devizna kriza...) voditi agregatnu ponudu ka strmoglavom padu. To će izazvati nestašice i aktivirati eksploziju „inflacione nuklearne bombe”, što će generisati hiperinflaciju (mesečni rast cena iznad 50 odsto ili godišnji rast cena iznad 1.000 odsto), koja će napravili „pepeo” od svetske ekonomije. Hiperinflacija će svetsku ekonomiju odvesti u depresiju.

Kada govorimo o inflaciji, najpre moramo da identifikujemo primarni uzrok, odnosno inicijalni šok koji je pokrenuo inflacioni proces (šok ponude ili šok tražnje). Na osnovu toga, dijagnostikujemo vrstu inflacije (inflacija ponude ili inflacija tražnje), a tek nakon toga definišemo mere makroekonomske politike za proces dezinflacije. Dezinflacija (proces smanjenja inflacije) ne znači smanjenje cena, niti vraćanje cena na neki pređašnji nivo, već smanjenje rasta cena. Dijagnostikovanje vrste inflacije od primarne je važnosti za preduzimanje ispravnih mera makroekonomske politike jer različite vrste inflacije zahtevaju i različite mere makroekonomske politike za proces dezinflacije.

Ako se u proces dezinflacije ponude krene povećanjem kamatne stope, tada će svetska ekonomija ući u hiperinflaciju. To je tzv. inflacioni paradoks koji podrazumeva povećanje inflacije čak i usled povećanja kamatne stope koja bi trebalo da smanji inflaciju. Time se ulazi u inflaciono-kamatnu spiralu čime se povećava jaz između agregatne ponude i agregatne tražnje, što dodatno dovodi do akceleracije inflacione spirale, čime se „trasira” put slampflaciji, hiperinflaciji i depresiji. Povećanje kamatne stope bi značilo „gašenje požara” tamo gde je „dim”, a ne gde je „vatra”. Takva politika će „rasplamsati” inflaciju i cenu će platiti zaposlenost koja će biti na „nišanu” i kroz rast inflacije i kroz rast kamatne stope. Dakle, rast kamatne stope će usloviti dug period „aritmičnih” stanja u kojima će se nalaziti svetska ekonomija: stagnaciju, stagflaciju, incesiju i slampflaciju.

Pri ekstremno negativnim šokovima ponude, ključno je da se fiskalnom politikom promptno i agresivno targetira „presušeni izvor”, odnosno „maligno tkivo korena” agregatne ponude kako bi se povećanjem agregatne ponude prigušio rast cena koji je inicijalna kapisla za nekontrolisanu akceleraciju inflacije i inflacionih očekivanja, čime bi država sprečila turbulencije na tržištu i apsorbovala inflacione šokove.

Sve navedeno pokazuje da je već odavno došao kraj targetiranju inflacije, monetarnoj strategiji koju primenjuje Narodna banka Srbije, a o čijim sam negativnim posledicama targetiranja inflacije godinama upozoravao.

Doktor ekonomskih nauka