Novi nivoi iračke nestabilnosti

Nedavna masovna ostavka poslanika uticajnog iračkog šiitskog lidera Muktade el Sadra iznenadila je mnoge i unela nove neizvesnosti u politički život Iraka, ali bi mogla da se pokaže kao pažljivo planiran potez.

Posle oktobarskih izbora El Sadr je imao 73 poslanika u parlamentu i u savezu sa sunitima i Kurdima predvodio najveću grupaciju sa 182 mesta, ali ni posle tri pokušaja nije uspeo da formira vladu zbog nedostatka dvotrećinske većine neophodne za izbor predsednika i premijera.

Tako su Sadrovi rivali iz proiranskog Koordinacionog okvira šiitskih partija dobili neočekivan poklon. Po Ustavu upražnjena mesta pripadaju drugoplasiranima na izborima, pa je 40 poslanika Okvira i 24 sunitska i nezavisna već položilo zakletvu dok se čeka da parlament 9. jula kompletira promene.

Okvir sada raspolaže sa 130 poslanika, ali neophodno mu je još 90 kako bi se izabrao predsednik. To znači savezništvo sa sunitima i Kurdima, što nije lako ostvariti, imajući u vidu višegodišnje međusobno nepoverenje.

U tome je, sem nespremnosti na zajednički rad, najveća slabost Okvira, koji je kratkovido sebi naneo najveću štetu, kvareći odnose s potencijalnim etnosektaškim saveznicima – Kurdima i sunitskim partijama koje su se vezale za Sadra. Vojno krilo Okvira je čak bombardovalo Erbil, regionalni centar Kurda, i štabove sunitskih stranaka.

Kurdi i suniti sada postavljaju svoje zahteve, pa bi u takvim okolnostima pregovori o novoj vladi nacionalnog jedinstva potrajali, uz pitanje da li je sporazum uopšte moguć. Svakoj vladi bez Sadra ne predviđa se duže trajanje.

Sadr je imao šanse da formira sledeću vladu, pa se postavlja pitanje rizika povlačenja poslanika. Po svemu sudeći, radi se o kalkulisanoj strategiji kojoj je iznenađenje samo jedan od elemenata.

Okvir je pritisnut unutrašnjim rascepima nastalim tokom šestomesečnog konflikta sa Sadrom, a to znači da ne može da se stabilizuje bez značajne intervencije iz Teherana, koja bi podrazumevala nametanje unutrašnje discipline i normalizaciju s Kurdima i sunitima, koji se i dalje demonizuju zbog prethodnog savezništva sa Sadrom.

Odlučujući bi mogao da bude naredni potez Irana. Zvaničnicima u Teheranu je jasno da predominantno šiitska vlada u Bagdadu, bez sadrista, znači nestabilnost, možda i ponavljanje masovnih uličnih protesta poput onih 2019–2020, kada su Iran i njegovi irački saveznici bili na meti demonstranata.

Iranci su ljuti zbog povlačenja Sadrovih poslanika, poteza koji mediji bliski vlastima u Teheranu opisuju kao „cepanje jedinstva”. Šiitski političari iz Okvira sada očekuju iransku inicijativu za rešavanje krize kako bi se sprečilo da sadristi izađu na ulice.

Da li to znači da bi Teheran prihvatio da sadristi predvode novu vladu? Iran je prethodno prihvatao ovaj zahtev, ali je tražio garancije da ne budu raspuštene proiranske milicije i odlučan antikorupcionaški zahvat kako bi se oslabili igrači Okvira, posebno bivši premijer Nuri el Maliki.

Sadr je to odbio. Sada, pošto je napustio parlament, Iran mora da preispita svoju poziciju, da moguće prihvati Sadra po cenu gubitka nekih svojih saveznika. To je upravo ono što se krije iza Sadrovog iznenadnog manevra uoči jednomesečnog poslaničkog odmora koji ostavlja prostor za dogovore koji su u svetu iračke politike uvek vredeli više od slova zakona.

Ukoliko se Iran i Okvir ne saglase sa Sadrovima zahtevima, njegov poslednji izbor je da na ulici prihvate ono što nisu u parlamentu. Takvo moćno savezništvo moguće je najbolje za obe strane – demonstrante i sadriste – da ozbiljno uzdrmaju hronično nestabilan režim koji opstaje na sektaškim podelama i korupciji.

U opticaju su tri opcije. Prva je formiranje vlade bez sadrista. Ukoliko Okvir uspe da okupi kabinet, on bi u startu bio osuđen da ponovi sudbinu prethodnih vlada nacionalnog jedinstva, a Iračani na neefikasne javne službe, deficit ekonomskih prilika i još više korupcije. Sadristi bi ljude odmah izveli na ulice.

Druga su prevremeni izbori, što je teško ostvarivo zbog nepostojanja saglasnosti stranaka povodom izbornog zakona i komisija, a i činjenice da izbori u Iraku znaju da se pripremaju i 15 meseci. Treća je prelazna vlada, propraćena uličnim neredima i pravnim osporavanjima političkih stranaka i frakcija.

Možda paradoksalno, ali najveći problem sadrista bio bi trenutak njihove pobede. Većina demonstranata koji ne stoje iza šiitskog lidera želi da sruši čitav politički sistem, dok je Sadrova namera da se na novim prevremenim izborima oslobodi šiitskih političkih rivala i formira vladu pod svojom punom kontrolom.

Da li povlačenje Sadrovih poslanika utire put da njegovi rivali formiraju vladu, a onda se suoče s prevremenim izborima i masovnim nezadovoljstvom ulice koja bi šiitskom lideru otvorila novu šansu? Manevar je jasan, ali rezultat je nepoznat. Irak je i dalje u političkoj blokadi.