O jeziku i pravu na samoblamažu

Moj omiljeni detalj u odgovoru Miloša Kovačevića na moje osvrte „O jeziku i politikantstvu” i „O jeziku, selima koja gore i babama koje se češljaju” je to što je on mene iz čista mira prozvao Tomicom. Tačno je da sam ja, sa svojih 48 godina, u odnosu na dotičnog gospodina, još u cvetu mladosti, i tačno je da, uprkos našim ideološkim i stručnim razmimoilaženjima, Kovačević ima prava da prema meni gaji lične simpatije. Ipak moram priznati da sam bio zatečen njegovim milozvučnim tepanjem.

Kovačević je sebe međ ozbiljnim svetom diskreditovao još devedesetih godina prošlog veka, kao jedan od autora skarednog „Slova o srpskom jeziku”, šovinističkog „zakonopravila” koje „potpisaše i potvrdiše srpski filolozi i pisci” sa sumanutom tezom da je sve što je štokavsko – srpsko, i da su svi koji govore štokavskim narečjem – naravno, Srbi. Akademik Pavle Ivić i drugi misleći članovi tadašnjeg Odbora za standardizaciju srpskog jezika su javno odbacili „Slovo” i opisali ga kao „težak udar za našu nauku” zato što nas predstavlja kao ljude koji su „nepopravljivo zaslepljeni nacionalnom strašću i ujedno neznalice” i kao ljude koji deluju „izvan nauke, koja je u suštini pošteno traganje za istinom”.

Četvrt veka kasnije, uz prećutno odobravanje akademske zajednice, taj isti Kovačević nastavlja da truje srpski akademski i medijski prostor. To je, do izvesne granice, u redu pošto nikome ne treba uskraćivati pravo na samoblamažu. Ali problemi na koje sam probao da ukažem u ovoj nesrećnoj nazovipolemici nadaleko prevazilaze Kovačevića kao pojedinca sa nedostatkom ličnog dostojanstva i zonu sumraka u kojoj on s pozicije navodnog autoriteta deli lekcije Hrvatima, ženama i drugim dokazanim neprijateljima srpskog jezika.

Dok Kovačević i njegovi pretorijanci selektivnim čitanjem istorije i izdvajanjem srbistike iz tokova savremene lingvistike nastavljaju da sužavaju vidike svojim sve malobrojnijim studentima, institucije koje se bave srpskim jezikom u našoj zemlji su i dalje nespremne za izazove 21. veka i za pozicioniranje nauke o srpskom jeziku u kontekstu razvoja informacionog društva zasnovanog na ekonomiji znanja.

Kada imate trome i letargične naučne institucije, u kojima se stagnacija smatra vrhunskim dostignućem, a politika netalasanja je jedina tačka o kojoj postoji širi konsenzus – onda se po automatizmu javni prostor prepušta bahatima, a srpski jezik „brani”, „neguje” i „čuva” tako što se glumci slikaju sa Pravopisom i jednotomnikom Matice srpske.

Dokle god naše institucije budu ignorisale poražavajuće stanje srpskih jezičkih resursa, dokle god se insistiranjem na prevaziđenim identitetskim modelima srpski jezik bude tretirao isključivo kao relikt prošlosti, a ne kao zalog za budućnost čitavog društva, dokle god se digitalnoj transformaciji u nauci i kulturi ne bude pristupilo ozbiljno, strateški i uz poštovanje međunarodnih standarda i principa otvorenog pristupa, dotle će Kovačević i njemu slični imati zahvalnu publiku.

Sa takvim braniteljima, srpskom jeziku zaista nisu potrebni spoljni neprijatelji.

Direktor Digitalne istraživačke infrastrukture za umetnost i humanistiku