Sreda, 07.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Brzina svetlosti nove poezije

(Фото А. Васиљевић)

U naše vreme u kojem sve više vladaju anonimne tehnologije, i otapaju se glečeri, neko iz ugla sobe postavlja jedno pitanje: koju još moć ima poezija. Pre svega je li moguć opstanak pesničke reči, koja se makar načelno razlikuje od vrlo prolaznih oblika govorenja, na kojima se apsolutno temelji svaka komunikacija, od samousluge do mobilnog, od nematerijalnih motora koji se kreću brzinom svetlosti, do vord programa, od svadbi do pogreba, od političkih brifinga do računa za vodu...

Da li pesnička reč iščezava iz sveta kojeg je prizivala kroz šumove vremena...

Veliki francuski pesnik koji počiva na bregu Setu, Pol Valeri, morao je znati odgovor na ovo pitanje. Naime, Valeri je iskovao živu metaforu o razlici između reči koje izgovaramo (npr. dok plaćamo bočicu vode), ili svake druge reči izgovorene u bilo kojoj komunikaciji, i, sa druge strane – pesničke reči.

Reč koju tek tako izgovaramo, slična je novčiću kojim plaćamo u prodavnici bočicu vode, i, znači – nešto – što sama nije.

Međutim, zlatnik vredi koliko i znači, jer njegova metalna vrednost odgovara njegovoj novčanoj vrednosti. Tako, zlatnik istovremeno – jeste – i ono što znači.

I,  upravo to i – jeste – odlika pesničke reči – da na nešto ne upućuje tako da bi od sebe odvraćala kako bi se stiglo negde drugde, kao što je to slučaj sa novčićem kojem je potrebno pokriće.

Upućujući se dalje od pesničke reči, istovremeno joj se i vraćamo jer, u samoj reči potvrđuje se ono o čemu se govori. Nadam se da nas ima koji smo slično iskusili. U obliku u kojem pesnička reč –prezentujući nešto – istovremeno prezentuje samu sebe.

Jednog leta na groblju u Setu, za koje Benjamin kaže da je najlepše groblje na svetu, sa pogledom na Sredozemno more, sedeo sam sa Koljom Mićevićem na klupi pored Valerijevog groba. Prevrćući novčić u ruci, Kolja je nadahnuto pričao o Valerijevoj metafori o novčiću.

Tako je govorio Valeri, rekoh, a da li u našem vremenu pesnik ima još ikakav zadatak. Pitanje je sasvim prosto, ali ne možemo biti zadovoljni i sa prostim odgovorom. Postoji li još – pesnička reč – u vremenu u kojem svako oseća društveni nemir (koji je osetio i Andrić, i nelagodnost, koju je osetio i Sioran), zbog anonimne masovnosti društvenog života, pa i književnog, radi čega se uvek i iznova obnavlja zahtev za ponovnom obnovom pesničke reči.

Lično, umoran sam i od iznalaženja, i pritiska masovnosti, razumljivo, umoran i od masovnosti u poeziji.

Ali, smemo li uzmaći, i mahnuti šeširom, i zamaći za oblake i iznad našeg sinjeg mora. Nije li izmicanje ako poeziju i dalje smatramo integralnim obeležjem ljudske prirode. Čini mi se da ovde ne bi trebalo da bude nejasnoća kao kad su u pitanju obični novčić i tajanstveni zlatnik.

U svetu obožavanja naučnog napretka koji maksimalno isti svet i ispunjava, postoji li još takav spoj reči da je u njima svako kod kuće; je li još moguća pesma u kojoj su – naši – i prozori i vrata, i oči i usta, i krov i podrum, i budućnost i prošlost, i biće i nebiće, i svest i podsvest.

Ima reči, ali, sada, to su neke nove reči. Još su Grci izmišljali nove reči za stvari koje još nisu postojale. Slično onom sistemu koji čeka nove elemente.

Ko to ne razume, slobodno neka daskama zakuje prozore, i prepreči vrata.

Ali, i takva reč moraće da odražava srodnost (kako je govorio Gadamer o srodnosti pesničkih reči), srodnost sa reportažom, srodnost sa putopisom, srodnost s esejem, srodnost s privremenošću, srodnost s ohlađenošću tehničkog govora, da ne kažem goriva. A da li je zbog svega nanizanog niz prst i pero, pesnička reč više uopšte moguća, sledeće je pitanje koje muči istinske pesnike. Kako ići dalje.

U jednom trenutku na sličnoj raskrsnici, u svom vremenu, našao se i Rilke. Kuda i kako dalje. U pismu Ilzi Jar od 22. februara 1923. Rajner Marija Rilke o svom odnosu prema Bogu kaže: „Sada je između nas neopisiva diskrecija.” I zaista, u njegovim kasnijim pesmama Bog se više ne pojavljuje. U „Elegijama” samo osećamo šum krila anđela, koji je pre glasnik ljudi nego Boga.

Koji su vesnici pretekli, i čiji su to vesnici, morali bi znati oni koji još uzimaju pero u ruku...

Dokle smo stigli. Stigli smo do pitanja moderne lirike: da li je podela pesme na stihove još uvek opravdana. Da li je podela na slike opravdanija.

Pisac iz Crne Gore

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.