Utorak, 06.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POD LUPOM

Ko pobeđuje – i kad će kraj

Ovaj rat je i po načinu na koji se vodi (rovovi i artiljerijski dueli, s jedne strane, a sa druge, teledirigovane rakete, sateliti i dronovi), kao i po retorici koja ga prati, neka čudna i eklektička mešavina 19. i 21. veka

Hajde da kažemo u jednoj rečenici: Za sada, pobeđuju Rusi, ali na poene, neatraktivno i sporo – a kraj se još ne vidi.

Rukavica je bačena. I posledice će u svakom slučaju biti velike i globalne. Nezavisno od međunarodnopravne „sholastike” i terminologije („rat”, „agresija”, „intervencija”, „operacija”), čini se da Rusija naprosto posle decenija uzmicanja, lutanja i uzaludnih pokušaja da se dodvori ili dogovori sa Zapadom, sada želi da vrati ono što smatra da je njeno – u istorijskom, etničkom i geopolitičkom smislu. Ono što je vekovno bio deo ruske države, za šta su se borile generacije Rusa i što je od poljskih i turskih do Napoleonovih i „nemačkih” ratova natopljeno ruskom krvlju i suzama. To ne znači da Moskva nema i prema potrebi ne poteže i druge, formalnije i pravno plauzibilnije argumente. Ali je ovo ipak suština.

Zato je, pored ostalog, ovaj rat i po načinu na koji se vodi (rovovi i artiljerijski dueli, s jedne strane, a sa druge, teledirigovane rakete, sateliti i dronovi), kao i po retorici koja ga prati, neka čudna i eklektička mešavina 19. i 21. veka.

Putin naravno nije kriv što su, bukvalno potezom pera – najpre Lenjinovim, a definitivno Jeljcinovim – te teritorije preko noći završile izvan ruskih istorijskih i etničkih granica. Ali je bez sumnje osećao i delio neku vrstu generacijskog žala i istorijske odgovornosti što su stvari otišle putem kojim su otišle. A u njegovom slučaju taj osećaj je verovatno još bio pojačan usled sumnje da li je pogrešio 2014. time što se zadovoljio („samo”) pripajanjem Krima i indirektnom kontrolom nad delovima Luganske i Donjecke oblasti.

Jer sankcije je ionako već tada dobio (doduše ne ovolike). Ionako je proglašen za „neprijatelja mira” i destabilizatora međunarodnog poretka – s tim što je i ta retorika u međuvremenu evoluirala sve do optužbe za „fašizam” i „genocid”. A imao je tada legalnog i legitimnog „proruskog” predsednika, dezorijentisanu ukrajinsku („prosovjetsku”) armiju koja još nije bila podvrgnuta talasima „derusizacije” i masovnu antimajdansku pobunu u južnim i istočnim delovima zemlje.

Zastupnici dogme o Putinovoj nepogrešivosti ističu da u tom trenutku (2014) Rusija „još nije bila spremna” za rat, pre svega ekonomski pa i vojno. I tu sigurno ima istine. Ali ja bih to ipak preveo malo drugačije i rekao da u tom trenutku možda sam Putin još nije bio spreman na rizik od presecanja praktično svih veza sa Zapadom. I možda – tačnije, sigurno – na to nije bila spremna ruska politička i ekonomska elita. U svakom slučaju, jeste sada ruska vojska verovatno spremnija, a privreda izdržljivija. Ali su se u međuvremenu očito vrlo intenzivno spremali i NATO i Ukrajinci. A možda najznačajniji segment te „pripreme” nisu bili samo oružje i utvrđenja već višegodišnje i sistematsko „čišćenje” ukrajinske vojske, duše i institucija od tzv. ruskog uticaja. I sada imamo to što imamo.

Zašto mislim da je do mira ili barem primirja u ovom ratu tako teško i gotovo nemoguće stići?

S jedne strane, deluje kao da se, odustane li od svojih „maksimalističkih” ciljeva, Rusija relativno lako može izvući povlačenjem na „početne pozicije”, odnosno zadovoljiti se nekim manjim „teritorijalnim dobicima” (npr. Herson i Donbas), uz nekakve „međunarodne garancije” da će Ukrajina ostati „neutralna” tj. van NATO-a. Ali to je samo površna i potencijalno veoma opasna iluzija. Pre svega, čak i pre februara 2022. Ukrajina je već bila neformalno ali dobrano involvirana u strukture i planove NATO-a – a još više i dublje je NATO bio involviran u Ukrajinu – i proces pretvaranja Ukrajine u „anti-Rusiju”, makar kada je reč o zapadnim i centralnim delovima zemlje. A u međuvremenu se u oba aspekta otišlo još mnogo dalje. I praktično nema tih „garancija”, čak i kada bi kojim čudom bile iskrene, koje u tom pogledu mogu nešto ozbiljnije promeniti.

Dakle, ukoliko se ne „denacifikuje”, a to u suštini znači promenu „majdanskog” režima u Kijevu i uspostavu neke Rusiji naklonjene vlasti, Ukrajina će za Rusiju ostati stalni izvor pretnje i latentne opasnosti. A pogotovo će to biti ukoliko ostane pod sadašnjom vladajućom garniturom, „poluporažena” i frustrirana, a naoružana modernim i dalekometnim zapadnim borbenim sistemima. A to bi opet onda motivisalo Moskvu da uspostavlja i širi „zonu bezbednosti”, formalnu i neformalnu, što bi davalo povoda za nove sukobe, i tako ukrug. (A da i ne govorimo o – u tom slučaju – definitivno urušenom vojnom i državnom autoritetu, i svim mogućim posledicama koje iz toga mogu proizaći po sam opstanak ruske države.)

S druge strane, Zelenski neprestano najavljuje neke letnje i jesenje „kontraofanzive”, ali čini se da je to – bar za sada – ipak više gluma namenjena što sopstvenom, što zapadnom javnom mnjenju. Iako se ti podaci kriju kao najstroža tajna, očito je da Ukrajina trpi velike gubitke u ljudstvu i materijalu. Ali materijal im se obilato nadoknađuje iz arsenala zemalja Alijanse, a ljudstvo redovno popunjava novim, za borbu možda ne naročito ornim, ali svakako brojnim rezervistima.

Zato čak i ako najave Zelenskog i njegovih vojnih komandanata odbacimo kao propagandističke i nedovoljno utemeljene, ostaje dilema da li – pri sadašnjem stepenu borbenog i ljudskog angažmana – Rusija može ostvariti svoje maksimalne i proklamovane ciljeve u Ukrajini? Odnosno, može li ih ostvariti bez većeg ljudskog angažovanja (u prevodu, bez mobilizacije i upotrebe redovnog vojnog sastava) i bez masovnije upotrebe razornijih vojnih sredstava?

A ta dilema postaje utoliko veća ukoliko se u obzir uzme „spoljni”, tj. zapadni, NATO–SAD faktor, koji je zapravo glavni generator i podstrekač ovog sukoba, a koji pogotovo neće lako pristati na bilo šta što iole liči i miriše na rusku pobedu.

I zato, kao što rekosmo, ako bi trebalo jednom rečenicom definisati sadašnji trenutak rusko-ukrajinskog rata, moglo bi se otprilike reći: Rusija dobija – ali postepeno i, za sada, bez vojnog nokauta. Ukrajina gubi, ali ne na način koji bi nametao hitnost prihvatanja kakvog-takvog primirja, ili im u potpunosti uskraćivao nadu u neki mogući preokret. I možda je upravo takva situacija ono što je potencijalno najgore sa stanovišta ljudskih žrtava.

U svakom slučaju, još jednom se ispostavlja i pokazuje da je u sukob i rat mnogo lakše ući nego iz njega izaći.

Bivši narodni poslanik i urednik NSPM

 

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
 

Komentari14
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Deda Miroje
Шта аутор зна о трансформацији совјетске армије у руску, и шта аутор зна о консолидовању руске армије, кад тврди да је Русија била спремна и 2014. године. Аутор, о томе не зна ништа, очигледно.
Dragan
Okupacija cele Ukrajine nije pozeljna za Rusiju jer to obavezuje na "staranje" o po povrsini druge najvece evropske drzave plus za oko 40 milona ljudi. Dodatno treba proceniti "izvodljivost" okupaciju zemlje u kojoj se stalno na udaru jer medju 40 miliona ljudi imate par miliona gerilaca koji se lako utapaju medju ostale. Uostalom gornje je idealna situacija za nato koji bi da uvuce Rusiju u rat iscrpljivanja sve dok ne "prestane zauvek da predstavlja opasnost za svetski mir" kako oni kazu.
Bokili
Politici treba vise ovakvih tekstova. Ja bih samo dodao da se ovde vodi jos jedan okrsaj a to je izmedju UK i EU tj. Nemacke i Francuske kao njihovih lidera. UK na svaki nacin pokusava da diskredituje i oslabi osim Rusije i svoje nekadasnje saveznike iz EU.
Зоран Маторац
Један од ретких текстова Бошка Јакшића који сам са задовољством прочитао до краја.
Melanija K.
Pa ovo nije tekst Boška Jakšića već Đorđa Vukadinovića!
Mussa Kessedžija
Jedino prihvatljivo rešenje je bezuslovna kapitulacija Rusije i njena disolucija.
Bokili
Kako za koga. Idealno bi bilo da se zapravo stvori multipolarni svet u kojem bi pravo i pravda imala vise smisla nego u ovom u kojem se danas nalazimo. Ali prihvatljiva su resenja i disolucija EU uz drastican pad moci USA, zatim nedefinisan status oslobodjenih/okupiranih teritorija uz dugotrajan otvoren sukob kao i potpisivanje mira u kojem bi i zapad i istog morali da se odreknu necega. Potencijalnih resenja je mnogo a sta je kome prihvatljivo zavisice od situacije na terenu.
balkanska lisica
Samo se nadajte. Kažu da se sa nadom ne živi lepo, al se živi dugo.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.