Subota, 10.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: IŠTVAN BORBAŠ, snimatelj i direktor fotografije

Važno je praviti filmove na koje smo ponosni

Dopada mi se što je nagrada „andergraund” jer sam tokom čitave karijere bio izvan sistema filmskih studija. Zbog toga smo napravili malo filmova, ali mi to nije smetalo
(фото Д. Вујковић)

Subotica – Na 29. Festivalu evropskog filma na Paliću Ištvanu Borbašu, snimatelju i direktoru fotografije, uručena je nagrada „Andergraund spirit” za izuzetan doprinos na polju nezavisnog filma. Borbaš, rođen u Mađarskoj, godinama živi i radi u Švedskoj, a njegovu karijeru obeležila je saradnja s rediteljima kao što je Roj Anderson, Stig-Ake Nilson, Mirijam Bekstrem, Simon Staho. Snimio je pet dugometražnih filmova, nekoliko kratkih i više desetina komercijalnih, reklamnih filmova.

„Dopada mi se što je nagrada ’andergraund’ jer sam tokom čitave karijere bio izvan sistema filmskih studija, isto kao i Roj Anderson. Rezultat je bio da smo napravili malo filmova, ali to mi nikada nije smetalo jer nije vredno toliko energije uložiti u posao koji se radi samo zbog novca. Uzdržavali smo se da uđemo u taj dolap da proizvodimo filmove i pokušavamo da ih što bolje prodamo jer su naš cilj bila ostvarenja uz koja stojimo i na koja smo ponosni. Sada kada smo ostarili prija kada nam daju nagrade, ne da se borimo za njih, nego da neko vrednuje ono što smo uradili”, kaže Ištvan Borbaš za „Politiku”.

Najviše ste radili sa Andersonom, kako je došlo do te saradnje?

Verujem da je sreća bila u tome što je Roj socijalno osetljiv čovek i vrlo teško podnosi nepravdu. Odrastao sam u tzv. socijalizmu, gde su ovo bile temeljne vrednosti, iako smo nakon nekog vremena videli da to nije baš tako. U svakom slučaju, osećanje zajednice, da je potrebno da većini bude dobro i da ne formiramo društvo egoista, bilo je u obojici. Kada smo se prvi put videli, radili smo reklamni film, Roj je već bio izopšten iz švedskog filmskog života i pravili smo reklame. Kao rezultat, postali smo finansijski nezavisni, mogli smo da opremimo svoj „Studio 24”, da ostanemo izvan sistema studija i ne zavisimo od rokova, a Roj je uvek smatrao važnim da bude vremena za sve.

Da li ste tu formirali svoj vizuelni izraz?

Kada smo počeli da radimo u svom studiju, shvatili smo da sa studijskom opremom možemo mnogo bolje da uredimo fotografiju nego kada izađemo na lice mesta jer tamo često ne nalazimo potrebne boje, ne možemo da dočekamo svetlost, da ne govorimo da na scenografiju utiču naše mogućnosti. Umesto mnogo svetlosnih efekata, ja sam želeo da predstavim ljude u sasvim mekanoj svetlosti. Roj je u istočnoj Evropi video kockaste kamene klupe i mi smo klupe ofarbali u kocke i ljude smo kao figure stavili u taj prostor, kao apstrakcije. Ovakva gradnja, formiranje slike traže veliku preciznost, tačnost, i najmanja sitnica može sve da sruši. Ako obrnem temu, književnost je mnogo slobodnija od filma, film je veoma konkretan, u književnosti svako zamisli šta želi, a u filmu vidiš konkretno. Kada u književnosti kažu da je ušla u sobu najlepša žena, svako može da zamisli šta želi, a na filmu ulazi Liv Ulman ili Brižit Bardo, što nije sigurno da mi se dopada. Zato treba apstrahovati stvari, pustiti da fantazija ispuni prostor i približimo se slobodi književnosti.

U omaž programu prikazani su vaši kratki filmovi „Nešto se dogodilo” i „Svet slave”. Zbog čega su vam oni značajni?

Ovaj metod o kom govorim kreirali smo 1985. godine u okviru reklamnog filma „Nešto se dogodilo” o sidi koji je naručila vlast. Film je zabranjen zbog pitanja koja su postavljena, a tu se taj stil vidi, na scenografiji nije bilo sečenja, pravili smo tabloidne slike, to je bio dopola urađeno, radnu kopiju smo umnožili i to je istorijski dokument jer je film zabranjen u toj formi.

Mislim da je kratki film „Svet slave” nešto najbolje što smo zajedno uradili. Bavili smo se strahotama koje su se desile u Drugom svetskom ratu, na šta je čovečanstvo spremno, i to je zanimalo obojicu. Za film smo rekonstruisali i napravili gasni kamion u kojem su ubijali žrtve. Roj se držao toga da civili budu ti koji ih uteruju u gasni kombi, a ne vojnici, poruka je da ne moraš biti vojnik da bi bio surov. Kada glavni junak stoji među onima koje teraju u kamion i pogleda direktno u kameru, odjednom učini da se i mi osećamo krivim. „Svet slave” izabran je među 12 najvažnijih kratkih filmova na svetu i mislim da apsolutno to zaslužuje jer potpuno tačno odslikava naše laži, ambicije, ono u što verujemo, šta je istina, a gubimo osećaj ljudskosti i vodimo život zasnovan na čudnim očekivanjima. To je tačno iskazano.

Mnogo je mađarskih snimatelja i direktora fotografije koji su velika imena u svetu filma, da li možemo govoriti o mađarskoj školi snimatelja?

Ne može se govoriti o mađarskoj školi. Dobro zvuči, ali nije tako. U Holivudu je mnogo mađarskih snimatelja zbog toga što je bilo mnogo mađarskih producenata. Cukor Džordž je stigao u Holivud i video je da je to dobar posao. Tako je bilo i u drugom talasu kada su izašli Vilmoš Žigmond i Laslo Kovač. Sada ponovo postoji nekoliko vrlo talentovanih Mađara koji rade napolju. Razlika je u tome što smo mi u Evropi navikli da sedimo iza kamere, u Americi snimatelj ne sedi iza kamere, već kamerman. Ta razlika se oseti na slikama. Ako postoji fizička prisutnost, mnogo si bliže onome što vidiš nego kada gledaš na monitoru. Nedostaje taj odnos koji je osnova umetnosti, a to je evropski fenomen.

„Lifka” za Azanavisijusa

Na završnoj festivalskoj večeri, u petak, na Letnjoj pozornici, francuski reditelj Mišel Azanavisijus primio je nagradu „Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji.

Reditelj je rekao da je dirnut i zahvalan što nagradu dobija kao evropski filmski stvaralac. Azanavisijus je na Paliću govorio i o tome da je čast i dirljivo osećanje kada vidite da je film nekome još važan.

Mišel Azanavisijus (foto Festival evropskog filma/Damir Vujković)

Nagrade su uručene i ekipama nagrađenih filmova, „Zlatni toranj” za najbolji film dodeljen je ostvarenju „Magnetna rezonanca” Kristijana Munđua, „Palićki toranj” za najbolju režiju pripao je Dmitru Suholitkom – Sobčuku za film „Pamfir”, dok je specijalno priznanje dodeljeno filmu „Nežno” Ane Nemeš i Lasla Čuje.

U kategoriji „Paralele i sudari” nagrada je pripala filmu „Vizija leptira” Maksima Nakonečnog, a specijalno priznanje žirija kritike filmu „Budale” Tomaša Vasilevskog. FIPRESC-i je za najbolji film festivala izabrao film „Rimini” Ulriha Zajdla.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.