„Olujni” azilanti u kampovima UN

Nekoliko dana pred ovogodišnjicu velikog egzodusa srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine u avgustu 1995, poznatog i pod kodnim nazivom „Oluja”, beogradsku kancelariju „Veritasa” posetio je Milan Nenadić (70), izbeglica iz severodalmatinskog sela Štokovo kod Drniša, i postavio nam dva jednostavna pitanja: da li može konačno i bezbedno, 27 godina od izgnanstva, posetiti svoje selo i da li mu pripada bilo kakva naknada štete za vreme koje je, po izručenju iz kampa UN, proveo u hrvatskom zatvoru. Odgovori su mnogo složeniji od pitanja. Pri tome imam na umu i omiljenu uzrečicu sad pokojnog Branka Lubovca, potpredsednika vlade RSK u mandatu Đorđa Bjegovića: „Pitaj slobodno, ne pada se na pitanjima, pada se na odgovorima.”

Podaci iz Milanovog dosijea pokazuju da se u toku akcije „Oluja” sklonio u kamp UN u Kninu, koji je bio smešten u bivšoj kasarni JNA zvanoj Južni logor, iz kojeg su ga unproforci, u grupi od 38 Srba, predali hrvatskim vlastima kako bi im dozvolili da ostale „štićenike”, po njihovoj želji, mogu prevesti u Srbiju.

Po raznim izvorima, kroz taj kamp prošlo je između 1.500 do 2.000 osoba, uglavnom srpske nacionalnosti, među kojima i 115 dece. Neki su, koji su bili bliže, sami peške došli u kamp, a neke su pripadnici UN i drugih međunarodnih organizacija celog avgusta te 1995. godine skupljali po opljačkanim i popaljenim selima severne Dalmacije i dovodili u kamp. U njemu je, zahvaljujući nekolicini lekara koji su ostali s pacijentima u kninskoj bolnici, utočište našlo i više desetina pacijenata. Taj kamp su svakodnevno opsedali pripadnici hrvatske vojske tražeći „ratne zločince” među njihovim azilantima, u koji im, zahvaljujući odlučnosti pripadnika UN, nije dozvoljavan ulazak.

Azilanti su se u kapu relativno brzo organizovali tako što su izabrali svoje predstavnike, koji su ih prestavljali i prema komandi kampa, i prema neprijateljskoj strani, ali i prema medijima i drugim domaćim i međunarodnim organizacijama za ljudska prava. Azilanti su sami proveli anketu ko želi napustiti Hrvatsku, a ko želi ostati u Krajini pod hrvatskom vlašću.

Velika većina je bila za odlazak u Srbiju, ali problem su im bile hrvatske vlasti, koje su i dalje tražile da uđu u kamp i pohapse „ratne zločince”. Na kraju je između njih i predstavnika UN postignut kompromis – Hrvati su sa spiska izbeglica, koji su dobili od komande kampa, odabrali 38 „ratnih zločinaca”, koji su im 16. septembra 1995. predati na „milost i nemilost”. Istog dana ostali „štićenici”, u 15 autobusa, prevezeni su u Srbiju, gde su dobili izbeglički status. S azilantima iz kampa UN u Kninu u Srbiju je prevezeno i oko 200 Srba koji su bili internirani u zadarske logore za civile.

Pored kampa UN u Kninu, nekoliko desetina Srba iz severne Dalmacije i Like takođe se sklonilo u kampove UN u Rašteviću, Bribirskim Mostinama, Bjelopolju, Jezercu, Babin Potoku i Donjem Lapcu, a još nekoliko desetina s Banije sklonilo ih se u kamp Kuplensko, u kojem su se odranije nalazile muslimanske izbeglice iz AP Zapadna Bosna, koji je takođe bio pod kontrolom UN. I iz ovih kampova većina azilanata će takođe biti prevezeno u Srbiju. Nažalost, neki su i stradali.

U kamp UN u Korenici, u kojem je bio smešten češki bataljon, 5. avgusta sklonili su se Zdravko Sovilj (1969), Srbin, i Nebojša Mažar (1960), od oca Hrvata i majke Srpkinje, koji je odrastao sa Srbima u Korenici i sa njima ostao i kroz rat. Računali su da su bezbedni u kampu, posebno Nebojša, kojem je žena radila kao kuvarica u tom kampu. Međutim, sutradan je u kamp upalo pet naoružanih hrvatskih vojnika i tražili od komandanta kampa da im pomenutu dvojicu nakratko pozajmi „radi razgovora i traženja nekih informacija”, uz obećanje da će ih brzo vratiti nazad. Hrvatski vojnici su odveli Zdravka i Nebojšu, usput ih vodali kroz Korenici u maltretirali. Nebojšu su odveli u gospićki zatvor i osudili na četiri godine zatvora zbog oružane pobune, a Zdravka su streljali, zajedno s Milivojem Vrčkom, još jednim Hrvatom, koji je i do rata i kroz rat živio u Korenici, kojeg su zatekli kod njegove kuće. Treba li posebno i isticati da niko nije ni krivično, ni materijalno odgovarao za likvidaciju Zdravka i Milivoja i za maltretiranje Nebojše.

Elem, među onih 38 „ratnih zločinaca” iz kampa UN u Kninu, predatih hrvatskim vlastima, našao se i već pomenuti Milan Nenadić, kojeg su teretili da je, zajedno sa Eraković Smiljom i Klisurić Nikolom, u naselju Maovice, u toku rata, pojedinačno ili u grupi, nasilno ulazio u kuće vlasnika hrvatskih žitelja, iz kojih je uzimao i odnosio kućanske aparate, nameštaj, lamperiju i ostale vredne stvari, a potom kuće palio. Sve troje su iz kampa u Kninu odvedeni u pritvor u Šibeniku, gde ih čuvari nisu mazili. U nalazu lekara specijaliste sa VMA, kabinet Gastro, od 28. maja 2001, izdatog na ime Milana Nenadića, piše: „Zbog maltretiranja u zatvoru u toku rata ima oštećenje bubrega, od strane psihijatra proglašen kao PTSP.”

Županijski sud u Šibeniku, rešenjem od 10. januara 1996, protiv Smilje i Nikole, a nakon što je javni tužilac odustao od gonjenja, obustavlja krivični postupak i ukida im pritvor, dok je Vojno tužilaštvo u Splitu 11. januara 1996. protiv Milana podiglo optužnicu i za oružanu pobunu, a dan kasnije rešenjem Vojnog suda u Splitu oređen mu je i pritvor, po kojem je iz šibenskog prebačen u splitski zatvor, koji mu je rešenjem istog suda od 21. marta 1996. ukinut radi odlaska na razmenu zarobljenika, koja je i obavljena dan ranije na punktu UNTAS-a u Lipovcu.

Ni Milan, ni „Veritas” ne raspolažu dokumentacijom šta je dalje bilo s postupcima koji su pokrenuti protiv njega. Postupak pred Vojnim sudom u vezi s oružanom pobunom trebalo je da bude obustavljen po službenoj dužnosti pozivom na Zakon o oprostu (pomilovanju). Ostaje otvoreno pitanje šta je s onim postupkom u vezi s ratnim zločinom zbog kojeg je i bio izručen iz kampa UN, koje delo nije ni pod „oprostom”, niti zastareva. Zbog toga sam mu savetovao da ne ide u Hrvatsku dok prethodno ne proveri, najbolje preko nekog hrvatskog advokata, šta mu je s tim postupkom. Rekoh mu i da je odgovor na drugo pitanje u uskoj uzročno-posledičnoj vezi s prvim.

Na kraju Milan postavi i treće pitanje: „Da li je pametno čačkati mečku, jer bi raspitivanjem mogao oživeti možda već zatureni ili zaboravljeni predmet?” Na njegovo posljednje pitanje samo sam slegnuo ramenima i rekao mu: „To moraš sam odlučiti.” Uz kiselkasti smešak zahvalio mi je na razgovoru i savetima. Po izgovorenim rečima i po govoru tela dobio sam utisak da ga Dalmacija i „rodna gruda” neće uskoro videti.

Dokumentaciono-informativni centar „Veritas”