Zabranjeno je ponovo suditi za istu stvar

Ne može se dva puta suditi za isti događaj. To je jedno od osnovnih pravila krivičnog postupka, koje u praksi može dovesti do toga da se pravosnažna oslobađajuća presuda zbog nedostatka dokaza kasnije nikako ne može ispraviti, čak i ako se pojavi neki jak i neoboriv dokaz o krivici onoga kome je suđeno.

– Načelo „ne bis in idem” (ne ponovo o istom) nije samo zabrana dvostruke kažnjivosti već i zabrana dvostrukog odlučivanja o jednoj istoj stvari. Ako je neko pravnosnažno oslobođen, čak i za veoma teško krivično delo, on posle presude može da da intervju za medije u kome će priznati zločin, a državni organi neće moći ništa da preduzmu jer je ta krivična stvar već presuđena – kaže dr Milan Škulić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i sudija Ustavnog suda Srbije.

Nije sporno, ističe profesor, da iz jednog istog životnog događaja mogu da proisteknu različiti delikti, a dešava se da u jednoj istoj radnji postoje i prekršaj i krivično delo. Na primer, kada neko izazove tuču, može da odgovara prekršajno zbog remećenja javnog reda i mira, ali i krivično zbog nanošenja teške telesne povrede. Prevagu treba da odnese teži delikt.

Potrebno je odmah proceniti da li će biti vođen prekršajni ili krivični postupak. Ukoliko se vode oba postupka, osuđeni se može žaliti Ustavom sudu, a ako nije zadovoljan odlukom, na kraju može da podnese predstavku Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, zbog povrede načela „ne bis in idem”.

Ako se u proceni pogreši, pa neko bude gonjen i za prekršaj i za krivično delo, a reč je samo o jednom od ta dva, ishod može da bude da na kraju ne bude kažnjen ni za jedan od ta dva delikta. Do toga može doći ako tužilaštvo smatra da je reč o prekršaju, a pritom je sud za prekršaje smatrao da je reč o krivičnom delu. Zbog rizika od dupliranja postupaka može se desiti da postupak uopšte ne bude pokrenut.

Ovoj temi nedavno je bila posvećena regionalna konferencija o krivičnom pravosuđu misije OEBS-a u Srbiji. Ambasador Jan Bratu istakao je tom prilikom da zabrana dvostrukog suđenja za isto delo i dalje predstavlja problem u praksi sudova širom Evrope i suda u Strazburu. Poseban problem predstavlja i činjenica da se više od 20 odsto svih krivičnih postupaka rešava primenom oportuniteta krivičnog gonjenja.

Problemi se mogu javiti kada, na primer, sud u jednoj državi vodi postupak protiv okrivljenog i na kraju donese oslobađajuću presudu, dok je u isto vreme protiv iste osobe podignuta optužnica u drugoj državi. Po svim pravilima, čak i kada druga država ima dokaze, ne može se suditi dva puta za istu stvar.

– Načelna zabrana ponovnog suđenja proizlazi iz vitalnih interesa pravne sigurnosti i pravičnosti, koji u većini nacionalnih zakonodavstava odnose prevagu u odnosu na princip istine onda kada se u određenim situacijama ta načela „sukobe”. Naime, ukoliko je okrivljeni pravnosnažnom odlukom nadležnog suda oslobođen optužbe, odnosno donesena je druga sudska odluka koja je za njega povoljna, a koja je postala pravnosnažna, a to je kod nas i rešenje o obustavi postupka ili odbijajuća presuda, protiv njega se za isto krivično delo više ne može voditi krivični postupak, čak i ako bi se pojavili dokazi najvišeg stepena dokaznog kredibiliteta da je on ipak to delo učinio – kaže profesor Škulić.

Načelo „ne bis in idem” podrazumeva da se postupak ne može voditi za isto krivično delo protiv lica kome je u istoj državi već suđeno ili da se u drugoj državi, kao i pred međunarodnim sudom, postupak ne može voditi ako je lice već osuđeno ili oslobođeno. Sve države koje su prihvatile Rimski statut, kojim je osnovan Međunarodni krivični sud, istovremeno su prihvatile i da neće suditi nikome ko je već osuđen ili oslobođen odlukom tog suda.

Nekada se, međutim, ovo načelo ne primenjuje, na primer, u slučajevima specifičnog federalnog uređenja određene države, kao što su SAD. Iako je pravilo „ne bis in idem” propisano Petim amandmanom na Ustav SAD, ono se ipak ne odnosi na slučajeve kada je jedno isto krivično delo propisano kako saveznom regulativom, tako i propisima pojedinih država SAD. Tako, na primer, ako neko opljačka banku u Nju Džerziju, on time krši kako pravo federacije tako i pravo države u kojoj je krivično delo učinjeno. To lice tada može biti osuđeno odlukom suda u Nju Džerziju, a potom se protiv njega može za isto krivično delo voditi postupak i pred sudom na saveznom nivou.

U Srbiji je ovo načelo predviđeno i Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku: „Niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili je postupak pravnosnažno obustavljen.”

U postupku po vanrednom pravnom leku, kao što je zahtev za zaštitu zakonitosti, koji se podnosi Vrhovnog kasacionom sudu, najviši sud može samo da utvrdi povredu zakona koja je eventualno nastala u toku suđenja koje je prethodilo donošenju pravnosnažne odluke u korist okrivljenog, ali ne može da menja suštinu te odluke na štetu okrivljenog.