Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Umetnost funkcioniše kao alat samoemancipacije

Miroslav Karić i Nebojša Milenković okupili su ekipu mlađih umetnika na izložbi koja je ujedno i platforma za razmenu mišljenja
Милица Билановић, Plants/Индустријска постројења, инсталација, 2022.

Miroslav Karić, kustos Muzeja savremene umetnosti Beograda, i Nebojša Milenković, muzejski savetnik Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, okupili su u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića ekipu mlađih umetnika. Radovi devet autora – Pavla Banovića, Milice Bilanović, Viktora Cvejića, Katarine Jovanović Allfe, Luke Ličine, Nemanje Milenkovića, Konstantinosa Patelisa Milićevića, Tijane Petrović i Adriene Ujhazi – nastali su u različitim medijima i skladno su se uklopili u izlagački prostor, a zajednički imenitelj im je sam naslov postavke „Stavovi i forme: Umetnost kao forma mišljenja”.

Dvojica kustosa kao polazište za ovu izložbu, koja traje do 8. oktobra i koja je ujedno i platforma za razmenu mišljenja onog dela naše umetničke scene koji će u budućnosti nju i oblikovati, uzeli su kao polazište neke od teza čuvene izložbe Živiš u svojoj glavi: Kada stavovi postanu forme Haralda Zemana iz 1969. Aktuelizacija u vremenu sadašnjem ogleda se u potrazi za odgovorom na pitanje/dilemu da li su, i u kojoj meri, iskustva novih umetničkih praksi šezdesetih i sedamdesetih prisutna u shvatanju umetnosti autora mlađe generacije (do 30 godina).

Zašto baš reference na Zemana?

– Reč je svakako o najslavnijoj izložbi umetnosti kakvu danas poznajemo. U vremenu kad je održana, ona je bila neka vrsta ideološke platforme za definisanje burnih i dalekosežnih prevrata koji su se, kako u umetnosti tako i društvu, odvijali u realnom vremenu. Institucionalizujući novu avangardu, Zemanov kustoski gest važan je i zbog artikulisanja pozicije samog kustosa, koji više nije puki posrednik već postaje istinski akter umetničke scene. Zemanova izložba otvorila je prostor manifestovanju umetnosti u svakodnevici, odnosno onome što će biti prepoznato kao umetnost u proširenom polju. To „proširenje” ticalo se, prevashodno, demokratizacije (tadašnje) nove umetnosti, koja se ogledala u napuštanju konvencija i povlačenju znaka jednakosti između termina „umetnost” i „život” – objašnjava Milenković.

Zajedno potom njih dvojica dodaju da stvaraoce čiji su radovi pred publikom nisu birali po nekom posebnom ključu već da su ih, kako ističe Karić, zanimali radovi mladih umetnika kod kojih su prepoznali neku vrstu eha istorijskih konceptualnih praksi, odnosno koji saobrazno kontekstima vremena u kojem žive i rade, kroz umetnost traže izraz i delovanje bazirano na procesima, istraživanjima, iskoracima iz medija za koje su formalno edukovani, dodirima sa naukom...

– Mislim da su uticaji umetnosti šezdesetih i sedamdesetih godina svakako prisutni, osvešćeni u različitom intenzitetu i na razne načine i, naravno, posredovani kroz znanje o značaju novih umetničkih praksi i njihovoj promeni paradigmi u umetnosti koja je u nastupajućim decenijama odredila dalji put umetničkim tendencijama, pojavama, strategijama – dodaje Karić, a njegov kolega se nadovezuje:

– Birani su po energijama. Polazišta našeg istraživanja ticala su se mogućnosti manifestovanja umetnosti u svakodnevici, s tim što su te svakodnevice, razume se, raznovrsne. Interesovali su nas mogući konteksti umetnosti, prirode i društva današnjice, svejedno da li je reč o opsesijama, nametnutim vrednostima ili limitima, ograničenjima i anomalijama.

Milenković (levo), Karić (desno) i okupljeni umetnici (Fotografije MSUB/B. Janjić)

Artikulisanjem pitanja i(li) odgovora o poziciji umetnosti i umetnika danas, kao i njihovom pretpostavljenom društvenom statusu, izloženi radovi, pored samog stvaranja, akcenat stavljaju na proces mišljenja umetnosti. Nameće se pitanje – gde sebe ovi autori pozicioniraju u odnosu svet-društvo-umetnost?
– Rekao bih da za njih važe ista pitanja i dileme kao i za brojne prethodne generacije umetnika. Prvo pitanje sa kojim se suočavaju jeste šta i kako dalje nakon studija, posebno u sredini koja i nije da baš nešto cveta u mogućnostima za mlade umetnike, niti da obećava nešto na duže staze što se tiče egzistencije i pristojnog života od umetničkog rada. Naravno, tu su njihove opravdane zabrinutosti i zapitanosti o spremnosti na susret sa pravim svetom umetnosti, tj. načinima njegovog funkcionisanja u krajnjoj birokratizaciji, menadžerizaciji, kompeticiji interesa. Na počecima su svojih umetničkih karijera i ispituju još uvek teren, izlaze sa vrlo promišljenim i provokativnim uvidima u fenomene koji ih okupiraju i koje istražuju nevezano da li je reč o neposrednom ličnom okruženju, internim zakonitostima umetničkog sistema, sopstvenog rada ili problematizuju polja širih lokalnih i globalnih društveno-političko-ekonomskih konteksta – naglašava Karić.

U tom smislu, o nezadovoljavajućem statusu umetnika priča se već dugo. Da li ovi mladi ljudi uopšte vide mogućnost promene?

– Verujemo da težeg, ali i važnijeg pitanja u ovom trenutku nema. Naš kustoski stav jeste da se promena ne uvodi dekretom već se ona doslovno osvaja: učestvovanjem, nemirenjem, postavljanjem pitanja, insistiranjem na odgovorima... Naša izložba fokusira se na mikropromene, koje su opipljive i realno vidljive, gde sama umetnost povremeno funkcioniše i kao alat samoemancipacije. U kojoj meri će ta emancipacija biti vidljiva, odnosno primenjiva i na društvo, mi kao kustosi, a svakako ni umetnici, ne možemo da utičemo, a ni da predvidimo. Recimo da smo i sami skloni da ovu izložbu posmatramo kao kustoski gest. Da li će on rezultirati nečim konkretnijim i dalekosežnijim, verujemo da će biti vidljivije u sledećim izdanjima, od kojih će prvo biti već krajem maja 2023. u MSUV u Novom Sadu – najavljuje Milenković, a Karić zaključuje:

– Mislim da kao i svi drugi osciliraju u svojoj veri za mogućnošću promena, ali kroz svoj rad, ako ništa drugo, otvaraju pitanja, refokusiraju viđenja na određene društveno-umetničke problematike, trude se da kritički preslišaju sve što se nameće u nekakvom diktatu vremena, sistema, uređenja, vrednosti.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.