Ponedeljak, 30.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
BEOGRAĐANKA NA GROBLjU SRPSKIH INTERNIRACA U NORVEŠKOJ

Unukine ruže na grobu logoraša Nikole Suvajdžića

Dr Anka Stanojčić je uspela da ostvari davnašnju želju da se pokloni senima svog dede, koji je početkom januara 1943. stradao u logoru Korgen
(Фо­то Лич­на ар­хи­ва)

Prošlo je 80 godina od iskrcavanja prvog transporta jugoslovenskih zarobljenika iz koncentracionih logora u luke Norveške. Među njima najviše je bilo Srba. Nemcima u okupiranoj Norveškoj bila je potrebna radna snaga za izgradnju puteva, među njima i „Krvavog puta”, kao i pruga, na severu ove zemlje, za transport trupa i opreme.

Nemačka Vrhovna komanda je donela odluku da se iz svih koncentracionih logora izdvoje snažni, mlađi muškarci, sposobni za rad, i deportuju. Izdvojeno je 4.268 jugoslovenskih zatvorenika i poslato u Norvešku. Stradalo je oko 3.000 zatočenika, među njima i Nikola Suvajdžić. Smrzao se u logoru Korgen 3. januara 1943. godine. Posle osam decenija na njegov grob ruže je položila unuka primarijus dr Anka Stanojčić.

Groblje jugoslovenskih interniraca

Pitamo našu sagovornicu kako su tekle pripreme za njen odlazak u Norvešku.

– Pre dvadesetak godina sam sebi dala zadatak, zavet, da ću se pokloniti senima svog dede umesto svog oca, koji je prerano umro i nije mogao to da uradi. To je komplikovan i skup put za koji sam se dugo pripremala. Kada sam zatvorila finansijsku konstrukciju, počela sam sa raspitivanjem o Norveškoj i svim detaljima u vezi sa putem. Savetima su mi mnogo pomogli naši ljudi koji žive u Norveškoj: Biljana Devrnja, Danilo Kadović, Jelena i Žarko Suvajdžić. Moji sinovi su se pobrinuli za logističku podršku: Vladimir je osmislio plan, a Miloš je razradio sve varijante puta i pomogao mi da iz Beograda kupim avionske i vozne karte. Kad smo sve to završili, pred sam put kao dobri duh uskočio je Dragan Marković, generalni sekretar Norveškog društva Srbija, poslao mi fotografije obnovljenih spomenika i obećao da će mi naći vodiča među Srbima koji žive u Rognanu. Iako sam se dotle pribojavala puta u nepoznato, tada sam bila sigurna da će sve proći kako valja.

Kao što se zna deportacija logoraša je trajala oko dva meseca, teretnim brodovima, vozom... Put doktorke Anke Stanojčić posle osam decenija počeo je sletanjem u Oslo.

– Odatle sam nastavila avionom 1.100 kilometara severnije, do luke Bude. Potom sam vozom stigla u Rognan i smestila se u hotel. Eto, danas je moguće iz Beograda stići u Rognan za dva dana. Trebalo je naći logor, s obzirom na to da je od 30 logora za zarobljenike iz Jugoslavije, 13 bilo smešteno na severu Norveške, 13 u srednjoj Norveškoj, a četiri u južnoj i jugozapadnoj – objašnjava kako je putovala, a potom i saznala gde je tačno dedin grob.

Osamdeset godina Norvežani crvenom bojom iznova crtaju taj krst, u znak poštovanja prema ustreljenom Milošu Banjcu

– Šezdesetih godina prošlog veka norveška vlada je omogućila potomcima ubijenih logoraša da posete spomen-groblja. Moja tetka i stric bili su u Rognanu i tetka mi je ostavila četiri fotografije na kojima se vidi groblje, spomenik, ona kako kleči na ploči sa imenom svog oca i slika ploče sa 11 imena. Na poleđini je napisala: „Na spomen-groblju Jugoslavenima u mestu Rognan, Norveška, teta Dara Jovanović.” Nažalost, bez datuma. Moj otac tada nije mogao da ode, a onda je preminuo 1974. godine, u 50. godini, pa sam se ja zavetovala da ću to uraditi umesto njega i kleknuti na istom mestu gde je to tetka uradila.

Pitamo je kako se njen deda Nikola našao među logorašima. Koliko je bio star, koliko je imao dece?

– Živeo je u Pakracu sa suprugom Marom, iz roda Petra Preradovića. Imali su jedanaestoro dece, a u rat je ušlo sedam preživelih. Moj tata Dušan, tada sedamnaestogodišnjak, i njegov brat Mladen odvedeni su na prisilni rad u Austriju i srećom vratili su se živi. Sestra Dara je ranije poslata u Beograd i spasena. Baka Mara je sa četvoro dece, od šest do 16 godina, ubijena u logoru Stara Gradiška. Nikola i njegov brat Dušan prvo su zatočeni u Jasenovcu, pa onda deportovani u Norvešku, u logor Osen na „Krvavom putu”. Dušana su spasli Norvežani i on je ostao u Oslu, oženjen Norvežankom Elze. Po podacima iz knjige „U logorima u Severnoj Norveškoj”, deda Nikola je premešten u logor Korgen, gde se smrzao 3. januara 1943, u 51. godini – podseća Anka Stanojčić.

Uspomene na neke teške dane povezalo je ljude koji žive u mirnim i srećnijim vremenima. Grad Niš i Saltdal su zbratimljeni od osamdesetih godina prošlog veka, pa Norvežani dolaze u Niš i Nišlije u Saltdal. U gradiću Rognan tridesetak godina žive dvojica Nišlija, koje je ljubav dovela na norveški sever.

– Dragan Marković je zamolio Dejana Zlatanovića da mi pokaže sve što treba. Gostoljubivo i prijateljski, iako me je video prvi put u životu, Dejan je prilagodio svoj radni raspored i tri dana me vozio gde god je znao da ima nešto što bi trebalo da vidim. Pokazao mi je mnogo više od očekivanog. Mesta za koja i nisam znala da postoje i nipošto ne bih našla bez njegove nesebične pomoći. Beskrajno sam mu zahvalna na pomoći da ostvarim svoj životni zavet – posebno naglašava naša sagovornica.

I ne samo to. Uverila se da Norvežani čuvaju uspomenu na stradale.

– Tamo su većinu posmrtnih ostataka logoraša iz 26 logora preneli u dva spomen-groblja koja čuva i održava komuna (opština) Saltdal: Botn i Muholt. Botn se nalazi pored gradića Rognan. Naravno, ima i manjih skupina grobova u drugim mestima, a zemne ostatke mnogih logoraša nisu ni iskopavali ispod puteva i pruga koje su prisilno gradili. U Rognanu se nalazi Muzej Krvavog puta (Blodveimuseet) koji vodi direktor Runald (Ronald Nustad Rusaanes). Čim je čuo da dolazim, insistirao je da mi sve pokaže, pa je Dejanu i meni predstavio sve eksponate u muzeju i prikazao film o snalaženju logoraša da prežive nakon oslobađanja, dok matične države nisu poslale brodove po njih, prvo po ruske logoraše. Želeo je da mi pokaže i više, ali ga je u tome sprečila iznenadna poseta velike grupe turista. Uverila sam se da je u muzej odlično održavan i posećen.

– Zadivljena sam posvećenošću kojom Norvežani održavaju spomen-groblja i spomen-obeležja. Dejan Zlatanović mi je prvo pokazao Crveni krst. Pored puta koji su gradili logoraši u pokušaju bega ustreljen je Miloš Banjac. Njegov brat je Miloševom krvlju nacrtao krst na steni. Osamdeset godina Norvežani crvenom bojom iznova crtaju taj krst, u znak poštovanja. Neki kilometar dalje postavljen je spomenik „Krvavom putu” i tabla s objašnjenjima. Tu smo zapalili sveću i položili bele ruže. Odatle put vodi uzbrdo – opisuje nam doktorka Anka kako izgledaju brojni sačuvani tragovi iz prošlosti.

Spomenik graditeljima „Krvavog puta”

– Sa leve strane puta je veliki beli drveni krst na mestu gde su Nemci streljali neposlušne logoraše. Preko puta je groblje jugoslovenskih interniraca, ograđeno kamenom ogradom i sa dobro održavanom gvozdenom kapijom. Od ulaza se vidi forma krsta koju čine nadgrobne ploče sa imenima logoraša i spomenik u sredini. Položili smo bele ruže pored spomenika. Zapalila sam voštanu sveću donetu iz Beograda i mali crveni fenjer sa svećicom ostavila na spomeniku. Dejan me je dirnuo kad je obećao da će zapaliti sveću u fenjeru kad god to poželim – priznaje iskreno. – Mislila sam da ću teško naći ploču s imenom mog dede u visokoj travi. Možeš zamisliti moju zapanjenost kad sam videla da robot kosi travu sve vreme tokom našeg boravka na groblju! Toliku posvećenost održavanju našeg spomen-groblja nisam ni u snu očekivala.

– Kakav je to bio osećaj? Neopisiv. Pomešana tuga i sreća i ponos. Tuga što moj deda počiva tako daleko od rodne grude i što moj otac nije uspeo da mu se pokloni. Sreća što sam ostvarila svoj zavet i ostvarila put hodočašća umesto svog oca. Dejan me je diskretno slikao dok suzama zalivam bele ruže na ploči s imenom Nikole Suvajdžića, pazeći da me ne uznemirava dok se u mislima pozdravljam s njim – opisuje za nju vrlo potresne momente.

S obzirom na to da je ona do tog mesta stigla „iz daleka”, zanima nas dolaze li tamo i potomci preminulih logoraša. Prvo je potvrdila glasom, dok nije progovorila...

– Dolaze. A i mnogi ljudi koji čuju za spomen-groblje. Dve grupe su došle za vreme našeg obilaska groblja. Norvežani se trude da stradanje nesrećnih logoraša ne bude zaboravljeno – ističe dr Anka Stanojčić.

Komentari3
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Djope
Свака част!
dragan matic
Zalosno da ovaj clanak do sada niko ne komentarise. Nasa tuzna proslost obilujr slicnim slucajevima.
Лазар
Велико хвала Славици за ову лепу и потресну причу и хвала Норвежанима који одржавају пламен посвећен страдалим Србима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.