Istorija brani Srbiju i Rusiju od falsifikata crnogorske vlasti

Od našeg dopisnika

Podgorica – Crna Gora, ona kojom 30 godina vladaju predsednici Demokratske partije socijalista, Socijaldemokratske partije, Socijaldemokrata i Bošnjačke stranke, Milo Đukanović, Ranko Krivokapić – Raško Konjević, Ivan Brajović i Elvin Ibrahimović, ne bira reči da javno oprlja Rusiju i negira bilo kakvu, čak i istorijsku vezu s njom, pa se istorijski dokumenti Njegoševe Crne Gore „zgražavaju” nad takvim neistinama i falsifikatima.

Pomenuti lideri godinama saopštavaju da je Rusija remetilački faktor, organizator oktobarskih nemira za koje su optuženi i osuđeni državljani Rusije, Srbije i Crne Gore, da želi da prolije krv podgoričkim ulicama, da pokušava da potre nezavisnost države, iako je Rusija prva država koja je priznala rezultate referenduma, optužena za sajber napade, za sve lošije Đukanovićeve izborne rezultate... A onda su usledile sankcije Rusiji, proterivanje njihovih diplomata, pozivanje u pomoć Amerike i NATO da je zaštite, a optužbe o Rusiji zbog rata u Ukrajini ne bi se mogle pobrojati ni u hiljade karaktera.

No, kako ne bismo i mi bili falsifikatori istorijskih činjenica, odnosno istine „u pomoć smo pozvali” jednog od najpouzdanijih svedoka iz slavne istorije, ne samo Petrovića, novine „Glas Crnogorca” za koje je počivši mitropolit Amfilohije govorio da je „bio crnogorski ’Mond’, svedok istine i istinske Crne Gore”.

„Da! Crna Gora prijatelj je Rusiji i svojoj ruskoj braći. U Crnoj Gori nema ’Srba u fraku’ koji Rusiju i bratski ruski narod varvarskim nazivaju, već s njim kao sa rođenom braćom učestvuju i za sve što joj kao braća uzajamno čine, iskreno blagodare”, pisao je cetinjski list ,,Glas Crnogorca” u 15. broju koji je štampan 1873. godine.

Ovaj pouzdani svedok druge polovine devetnaestog veka naglašava „da bratske i neraskidive veze između ruskog i srpskog naroda u Crnoj Gori našu zemlju mogu samo uzvisiti”.

„Iz toga svega ne sleduje da Crna Gora svoju samostalnost izgubi, štaviše uzda se: da će je junaštvo crnogorskog naroda i bratska pomoć srodne Rusije, Crnu Goru i srpski narod uzvisiti do naše željene cijeli”, piše u tekstu.

 Prema dokumentu iz 1896. godine knjaz Nikola Petrović svojim Cetinjanima se ovim rečima obratio:

 „Njeguši i Cetinjani, oružje koje primiste bilo vam svijetlo i sretnje! Podareno ruskijem carem, a sad blagoslovljeno našijem mitropolitom, ono će, nastupe li prilike, braneći dragu domovinu i interese Srba – slavom se ako Bog da pokriti”.

Knjaz Nikola narodu je ovo kazao upravo u vreme kada je značajna pomoć iz Rusije u oružju osnažila moć njene odbrane od osvajača a sve je to zabeležio cetinjski ,,Glas Crnogorca”. Crnogorcima je knjaz poželeo da im „rusko oružje donese još veću slavu”.

 „Ono je otrkano dugom borbom i iskrivljeno na Velešu, Vučjem dolu, Rogamima i Ilijinu brdu. Ja se Gospodu Bogu molim, Caru mira i rata, da vam ovo bude sretnje. Muž je branič žene i đeteta, narod branič crkve i plemena. Vi ćete, ja sam uvjeren, ostati ti braniči, pouzdani i oduševljeni, kao što ste i do sada vazda bili. Živjeli moji junaci”, rekao je Nikola koji je s razlogom citirao Njegoša, „Muž je branič žene i đeteta, narod branič crkve i plemena”. Litije s kojima je narod u Crnoj Gori odbranio pravoslavne svetinje bile su inspirisane upravo tom porukom.

 Koliko je srpski narod u Crnoj Gori diskriminisan više ne skriva ni vlast, ali se i u tom slučaju brani falsifikatima – da Petrovići ni dinastije pre njih nikada nisu po bilo kojem osnovu pripadale srpskom rodu, da su Srbi i  Crnogorci potomci različitih predaka, da u Njegoševoj i Vukovoj Crnoj Gori ne postoji srpski jezik niti se poštuje Vukova azbuka, da je Srpska pravoslavna crkva „velikosrpska izmišljotina i instrument porobljavanja Crne Gore”, da Kosovo nije deo Srbije... Spisak dela protiv zvaničnog Beograda je podugačak, ali s tim potezima se ne miri većinska, Njegoševa Crna Gora koja je nakon 30 godina smenila vlast Đukanovića i njegovih koalicionih satelita za koje je premijer Dritan Abazović kazao da su „sada najveći remetilački faktor” i nosioci „fašističkih ideja”.

A šta su  Srbija i njen narod značili za Crnu Goru čije su je vladike i gospodari podigli na najveći svetovni i državni pijedestal govori se u tekstu i novinama ,,Crnogorka”, iz 1871. godine.

„Kad se crnogorstvo u srpstvo prelije, zar će nestati crnogorstva? Neće, crnogorstvo ne umire. Kad se srpstvo pravo izvojuje, Crna Gora će se u veliko srpstvo preobraziti i što je Crnogorac danas, to će onda biti svaki Srbin, a to je – pravi Srbin”, pisala je „Crnogorka”. „Ako srpstvo ne uskrsne ili uskrsnuvši novoj propasti ide, onda će Crna Gora opet ono biti što je do danas bila, branitelj prava srpskog, i tog prava tek onda će nestati, kad Crnogorca nestane”.