Ponedeljak, 30.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
TEMA NEDELjE: BORBA PROTIV STEREOTIPA O ROMIMA

Jezičko čistunstvo političke korektnosti

Onoga trenutka kada boja kože, poreklo ili ime i prezime ne budu prepreka za napredovanje u poslu, sklapanje brakova, zajedničke izlaske i prestanak tihe segregacije, Romi neće biti nikakva posebna tema

Gradske vlasti selile su crnu braću iz karton-naselja kod nekadašnjeg starog aerodroma, bilo je leto, a ja sam se vratio s mora. Prošlo je petnaestak godina od tada. Poslali su me u tu favelu, gde pršti život u sklepanim kućicama, gde se deca kupaju u koritu, a očevi vuku kolica, vraćajući se s redovnog posla: prebiranja po kontejnerima i skupljanja starog papira i svega ostalog.

Naselje bez ulica, bez brojeva kuća nema kraja – da, dobro se toga sećam i u tom lavirintu video sam nešto što liči na kafanu, možda na noćni klub, bar mi se tako učinilo. Seo sam i naručio piće, jer sam shvatio da sam se u tom silnom metežu izgubio, što bi se desilo i gugl mapi. Naselje je moglo imati hiljadu ili sto hiljada stanovnika, ne bih pogrešio, jer ono nema početak ni kraj. Saznao sam da deca ne idu u školu, ali kako su političari hteli da ih maknu odatle, kako bi podigli moderne stambene i poslovne centre, nastala je pobuna.

Crna braća nisu naivna, živela su decenijama na toj lokaciji bez imena, adresa, kućnih brojeva i bez nade, naselje se širilo zato što su pristizali rođaci sa juga, mahom iz oblasti kojom je carevao Šaban Bajramović, jer bili beli ili crni, svi znaju za jedan grad, zove se Beograd.

Tražio sam glavnog bosa, velikog poglavicu, romskog Bika koji sedi, i video sam ga među savetom mudraca, staraca izboranih kao Čarls Bronson. Izgledali su kao da im je osamdeset godina, ali đavola, jedva da su stigli do pedesete. Život ne mazi Rome, već ih šiba kao ravničarski vetar. Sedeli su za stolom, kao dubleri Bekima Fehmijua i Bate Živojinovića iz filmskog klasika Aleksandra Saše Petrovića„Skupljači perja”. Nije bilo naslednice Olivere Katarine, ali bože moj, kako se moj boravak odužio, pojavilo se više mladih devojaka koje bi, da je romska sreća drugačija, bile misice. Da li sam ja u italijanskom neorealizmu koji je inspirisao Sašu, u klasičnom Leoneovom vesternu ili magičnom realizmu Emira Kusturice koji ga je inspirisao da režira „Dom za vešanje”, a potom i postmodernističku komediju „Crna mačka, beli mačor”.

Ali, šta je život Roma nego mešavina žanrova sa obaveznim melodramskim krajem.

Veliki poglavica me je primio, popušili smo „marlboro” mira, čitavu paklicu za nekoliko sati. Bio je praktičan. Odlučio je da napiše pismo Savetu bezbednosti UN, pa će beli ljudi iz Nemanjine, sa Andrićevog venca i Starog dvora da se prizovu pameti i odustanu od svoje namere da ih presele u predgrađa. Govorilo se o dalekim predgrađima u kojima nema toliko sekundarnih sirovina koje oni smatraju blagom.

Kako sam nosio belu majicu, a ten mi je tamnoput, posle sunčanja na moru, zaista sam izgledao kao „eurokrem”. Krenem ja sa „braćo Romi”, a poglavica će meni: „Šta bre ti nama Romi, kad si crnji od nas.” Ne pali tu, u naselju bez početka i kraja, politička korektnost. Ali može da upali pismo Savetu bezbednosti. Poglavica mi predlaže da im pomognem da napišu, ja pristajem, zaslužili su. Juriš na Ist River, pa nek se puši beli čovek!

Crn ja, crni oni, savršena koloritna ekipa. Zar da pokleknu pred krupnim kapitalom bez žestoke borbe i međunarodne šorke? Znaju oni da će da izgube borbu, rekoh već nisu naivni, ali podižu sebi cenu, neće napustiti svoju svetu zemlju koja nema granica, nije ispisana na geografskim kartama, nije upisana u katastar, jer oni ne postoje osim u kafanskim pesmama, u filmovima, u literaturi, na agendi nevladinih organizacija i uvek – pred našim očima!

I obavezno je taj pogled pun stereotipa, ni ja nisam pobegao iz njega, ali znam samo jedno. Nijedan od Roma koje sam poznavao nikada me nije prodao i izdao. Crna braća drže reč, a kada tepamo jedni drugima, naravno da smo Cigani. Uostalom, pripadam tom plemenu, kako sebe nazivaju navijači Crvene zvezde. Tako da dolazimo do paradoksa, jer najveća navijačka armija sebe baš tako naziva i to ime ponosno nosi. „Mi smo Cigani, najjači smo, najjači!” To je naš crveno-crno-beli svet, u kojem pogrdni naziv za Rome većinska zajednica smatra komplimentom. Osim burazera partizanovaca, ili „grobara”, što oni smatraju takođe svojim krštenim imenom.

Ali, ono što piše u knjizi za trećake, gde deca čitaju: „Pitalo Ciganče majku: – Koji je dan najdulji u godini? – Oni kad se čeka večera bez ručka”, nimalo mi se ne dopada. Zato što se ovom pitalicom siromaštvo vezuje za jednu etničku grupu. Dok su iz izdavačke kuće „Klet” izjavili da je pitalica razvila osećanje empatije prema Romima, pokret Opre Roma Srbija je saopštio da je reč o rasizmu koji promoviše izdavačka kuća „Klet” i Ministarstvo prosvete.

Devetogodišnjaci zaista treba da uče o romskoj kulturi, njihovom uticaju na filmsku umetnost i književnost, umesto da od malena robuju predrasudama. Legendarni pevač Šaban Bajramović je sebe uvek smatrao Ciganinom, nije želeo da ga zovu Rom, ali Šaban je bio muzički kralj koga je bolelo uvo za nazive nacionalnih manjina, jer je svojim glasom terao sve da polete sa njim u ciganskoj kočiji u oblake, gde se lije alkohol, gde teče krv i gde se liju suze. A kraljeva je poslednja. Šaban je razumeo da se nezaboravni filmski i pozorišni mjuzikl ne može preimenovati u „Romi lete u nebo”, niti da se balada Tome Zdravkovića može prekrstiti u „Romi, Romi, tiho svirajte”. To čak nije učinio ni Aco Pejović u svojoj odličnoj verziji, što pokazuje da život uređuje jezičko čistunstvo političke korektnosti daleko pametnije od aktivista nevladinog sektora.

Ni Džej Ramadanovski nije bio drugačiji, jer je znao da su ga oduvek gledali drugačije baš zato što je bio drugačiji, ali je svojim glasom i pesmama činio da ili svi zaćute ili horski pevaju s njim. Njegova smrt bila je vest dana tokom korone, a za njim su najviše suza prolili alfa mužjaci s Dorćola, njegovi ortaci iz detinjstva. Sve belji od beljeg. Kao da ih sunce nije ogrejalo. Tekstove je za Džeja pisala bela žena. Zvala se Marina Tucaković.

Slavno pleme iz kartonskog naselja je izgubilo bitku. Raselili su ih, na njihovoj svetoj zemlji su stambeni kompleksi i poslovni centri i ko zna šta je sada s velikim poglavicom, savetom staraca i onom silnom dečurlijom koja su trčala po ulicama bez imena, a potom ulazila u kartonske kuće bez brojeva. Zašto se sećam tog naselja? Zato što sam se sedeći s velikim vračevima, osećao baš kao oni. Iako mi nisu svirali na uvce.

U tome je problem. Po novogovoru, potrebna je nekakva inkluzija u društvenu zajednicu, valjda je to tako, ali onoga trenutka kada boja kože, poreklo ili ime i prezime ne budu nikakva prepreka za napredovanje u poslu, za sklapanje brakova, za zajedničke izlaske i prestanak tihe segregacije koja i dalje traje, da se ne pravimo blesavi, Romi neće biti nikakva posebna tema. Postoji još nešto što mi se ne dopada, a to je kada se ističe da je neko – uspešan Rom koji je dogurao daleko u poslu kojem se bavi. Svašta! Valjda se podrazumeva da je reč o uspešnom čoveku ili ženi, sa imenom i prezimenom.

Da li ste negde čuli da je Pablo Pikaso bio Rom? Niste, jer svet ne zanima njegov rodoslov, već slike. Najveći slikar bio je Pablo Pikaso. Ima još mnogo Roma koji su obeležili i svetsku i srpsku istoriju. Mnogi će je tek opevati, pisati, naslikati ili stvarati.

Muzička preporuka za danas: „Đelem, đelem”, zvanična međunarodna romska himna naroda bez teritorije i granica. Mudri ljudi, njihov je čitav svet. Zato ih ostali toliko ne razumeju.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Љубав и мода
Не знаш како се звало то насеље? Па, Ајродрум, брате! (Ту је некад био стари аеродром, пре сурчинског). А овима из "Опре Рома" препоручујем да читају Мику Антића, на пример, песму "Кад сам био гарав", наравно, ако нису прочитали. А нису, сигурно, Мика Антић данас, нажалост, није у моди...
Бата
Ако Роми живе и понашају се пристојно онда нису цигани. Реч циган није име народа већ значи начин живота који се може описати као маргинализован, чергарски, праћен друштвеним патологијама као што су сиромаштво, примитивизам, пороци, криминал... То доприноси одбачености од већинског дела друштва, предрасудама и трајној заглављености у том друштвеном положају. Као и хомосексуалце, страни политички интерес ову друштвену мањину инструментализује па их уверавају да су "верски и расно дискриминисани".

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.