Sreda, 07.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: OLGA ODANOVIĆ, dramska umetnica

Gluma je moje najbezbednije mesto

Kada dobijete nagradu koja nosi ime Mije Aleksića, imate i potrebu i želju da nastavite istraživačkim tragom tog čudesnog glumca, da produžite putem koji je on u svoje vreme zacrtao
(Фото:: Д. Јевремовић)

Nagrade koje vas sustižu, koje dođu posle određenog vremena, urađenih uloga u pozorištu, na filmu, televiziji donose radost. Kada su me pozvali i saopštili mi da sam „osvojila” i „Miju Aleksića”. bilo mi je posebno drago zato što sam odrastala uz serije u kojima je igrao, njegove kultne filmove, kaže za „Politiku”  Olga Odanović, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu koja će velikom zbiru nagrada dodati i prestižno priznanje „Mija Aleksić – biti glumac” i to prema predlogu svojih kolega, prethodnih laureata,: Vesne Trivalić, Nenada Jezdića, Gordana Kičića, Nebojše Dugalića.

Olgi Odanović nagrada će biti uručena 26. septembra, u okviru manifestacije „Dani Mije Aleksića”, koju u čast ovog velikog srpskog glumca, rođenog u Gornjoj Crnući 1923. godine (preminuo u Beogradu 1995), više od decenije organizuju opština Gornji Milanovac i tamošnji Kulturni centar.

– Mija Aleksić bio je glumac ispred svog vremena. Jednostavno,  bio je drugačiji, po meni avangardni glumac. I onda, kada dobijete nagradu koja nosi njegovo ime, imate i potrebu i želju da nastavite tim istraživačkim tragom čudesnog Aleksića, da produžite putem što ga je on u svoje vreme zacrtao. Da istražujete u glumi dok trajete, jer taj proces nikada ne prestaje – kaže naša sagovornica.

„Galeriji” priznanja kojima ste ovenčani (Sterijina, „Miloš Žutić”, „Raša Plaović”, „Ljubinka Bobić”, „ŽankaStokić”, Zoranov brk”, dodajete i „Mija Aleksić – biti glumac”? Kako je to biti glumac?

Biti glumac je velika privilegija zato što vam pruža mnoge mogućnost da se izrazite na sceni. Pozorište vam omogućava da provučete i ono što ste vi lično kroz neku ulogu.  To je lep, privilegovan posao, posebno kada dođu vremena koja nam nisu baš naklonjena.

Kao što je čitav svet imao Čarlija Čaplina, tako smo mi imali našeg Milosava Miju Aleksića, glumca velikog talenta koji je mogao da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Po čemu ga vi pamtite?

Svakako po filmu „Maratonci trče počasni krug”, božanstvenim serijama: „Veselo veče”, „Servisna stanica”, „Detelina sa četiri lista”, Diplomci”, „Vaga za tačno merenje”… Gledala sam ga u dahu, bila sam naravno mnogo mlađa i negde me je kupio tom svojom osobenošću. Posebno jer je mogao da izbrusi ulogu od nečega što se čoveku činilo da je šturo, neprijemčivo. Mija Aleksić je baš od toga pravio čuda. Mi glumci ne biramo, uglavnom nas biraju za podele, pa ponekada dobijemo nešto što je dobro napisano, nekada i nešto što je manje prijemčivo za rad. Ali ako se čovek potrudi, zaroni duboko u sebe, uvek može da se napravi nešto. Baš u tome je Mija Aleksić bio veliki majstor.

Često su ga prekoravali da, igrajući sve, samo rasipa svoj neverovatni talenat. Gluma je, govorio je Mija posao koji vam omogućava da se bavite sobom. Koliko se ljudi danas bave sobom?

Nažalost smatram da se ljudi danas ne bave dovoljno sobom, bar ne onako kako bi trebalo, na pravi način. To podrazumeva da duboko uronite u sebe i da se preispitate, šta ste i kako radili. Koliko se baviš sobom jako je važno. Kada bi se svako pojedinačno bavio sobom na pravi način vratio bi se pravim vrednostima i mislim da bi ceo svet procvetao. Gluma apsolutno uzima celog čoveka. Ako hoćete da se bavite glumom na ozbiljan, temeljan način morate da joj se predate do kraja. Da joj date svaki atom svoje duše, tela, ma svega. Za uzvrat  velika je satisfakcija, zadovoljstvo kada napravite nešto dobro, a to glumac oseti. Svojim čulima nasluti da li je uradio dobru ulogu ili ne. Nikada, naravno, ne znate kakav ćete rezultat ostvariti do kraja,  jer glavni sud je publika. Osetite vi tu nit sa gledaocima, energiju i povratnu informaciju. E, to je to nemerljivo zadovoljstvo.

„Ja sam našao ugao u kome mi je uvek lepo”, govorio je Mija Aleksić rezimirajući svoj život. Koji ja vaš najprihvatljiviji ugao?

 Gluma je moj apsolutno najprihvatljiviji ugao. Tu se lepo osećam, volim kada sam u nekom projektu, radim na sebi. Jednostavno, to je moje najbezbednije mesto, gde se osećam kao svoj na svome. S druge strane osećam i slobodu, tu nema niko pravo da me sputava, da mi nešto brani.

Zorica, Anka, Belana, Zlatana, Živana Taralić, Bosiljka, Radojla, Klara, Biba… Iza vas je  ceo spektar junakinja, mahom žena iz naroda. Koliko su vam radost glume donele?

Nikada neću zaboraviti reči Seke Sablić koja kaže: „Ne postoji ništa drugo, morate da ste taj junak kojeg tumačite na sceni”, da od od glave do pete budete to što igrate, sa se na sceni vidi kako ta osoba razmišlja, koje su joj vrline, mane… Morate da budete autentični u svemu tome, gotovo na nivou dokumentarnosti, kako bi vam ljudi poverovali i napravili vrstu identifikacije. Posebno ako su to žene iz naroda kojima smo okruženi. Ljudi vole da pogledaju nešto u čemu prepoznaju deo sebe, svoje tradicije jer im to budi toplinu oko srca.

Kako punite baterije, odnosno skupljate energiju za nove izazove?

Tokom leta sam se, recimo, uglavnom odmarala. Mislim da je za glumca važno da stane.  Morate da  stanete u trenutku kada  najviše imate posla, da kažete da je dosta. To je zdravo i prirodno da se glumac distancira da bi mogao da krene dalje,  da sabere nova iskustva, upije stvari koje je propustio dok je radio. Dok radite nemate vremena ni da udahnete vazduh, da prepoznate nešto što vaš život čini radosnim i srećnim. Bili smo u Puli sa filmom Radivoja Andrića „Leto  kada sam naučila da letim”. Film je imao divan prijem kod publike, dobili smo i dve nagrade. To me raduje budući da je reč o  divnoj priči Jasminke Petrović. Mislim da je ovaj film potreban svima nama, jer je pun plemenitosti, ljubavi, iskrenosti.

Omiljena knjiga vam je „Lečenje Šopenhauerom”?

To je knjiga kojoj se uvek vraćam. Nedavno su mi mladi ljudi sa kojima volim da razgovaram, otkrili poetiku Harukija Murakamija. Trenutno  čitam njegov roman „Ubistvo Komtura” koji je jako zanimljiv.

U čemu se osećate udobno?

U svom miru i spokoju. To mi je najvažnije.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.