Sreda, 30.11.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Osmo­ro Ađan­či­ća u memljivoj ku­ći ko­ja to­ne

Na­ši su ov­de ve­ko­vi­ma, a mi odav­de ne­će­mo ni­kud, ja­da se Igor, ko­me vo­da iz­bi­ja usred ku­će, zi­do­vi po­kle­kli, a me­mla gu­ši
Фото - Б. Ра­до­ми­ро­вић

Ba­bin Most – Dva bra­ta, Igor i Bor­ko Ađan­čić i još še­sto­ro Ađan­či­ća, iz se­la Ba­bin Most, ko­ji su po­ro­dič­no gne­zdo svi­li na me­stu gde je ne­ka­da bi­la šta­la, vi­še od de­ce­ni­ju obi­ja­ju pra­go­ve in­sti­tu­ci­ja ne bi li do­šli do no­vog kro­va nad gla­vom. Po­sle de­o­be stri­če­va, nje­go­vom ocu je pri­pao deo dvo­ri­šta gde su dr­ža­li sto­ku, ali iako je to plav­ni deo avli­je, re­ši­li su da sa­zi­da­ju pri­ze­mlju­šu, jer je tu bi­lo vo­de i stru­je.

Ku­ća je sa­gra­đe­na 1987. a po­što se ože­nio, Igor sa maj­kom i su­pru­gom je kre­nuo da ne­što re­no­vi­ra ne bi li za­tro vla­gu. Sko­ro na sa­mom kra­ju „srp­skog de­la” Ba­bi­nog Mo­sta, ve­ko­vi­ma je tu broj­na fa­mi­li­ja Ađan­čić.

Ma­gla se tek di­gla, a sep­tem­bar­sko sun­ce ugre­ja­lo. Sa­sta­vi­la se plod­na ko­sov­ska rav­ni­ca sa ne­bom. Po­zna­to je ovo mul­ti­et­nič­ko se­lo, u ko­jem su Sr­bi na­sta­nje­ni od 14 ve­ka, a u ko­me sa­da kao u ge­tu ži­vi 160 po­ro­di­ca. Ima ov­de do­brih do­ma­ći­na po­zna­tih po pa­pri­ci ko­ju ve­ko­vi­ma ga­je a snab­de­va­ju sve, ju­žno i se­ver­no od Ibra. Plod­na su ov­de po­lja ima i ži­ta, ku­ku­ru­za… se­lo je do­bi­lo na­ziv po mo­stu ko­ji vo­di ka cr­kvi, pa se i da­nas mo­že ču­ti Ba­bin Mos. U da­lji­ni bi­je gust dim iz Ter­mo­e­lek­tra­ne „Obi­lić”, gde je do ra­ta sko­ro sva­ko spo­sob­no mu­ško če­lja­de ra­di­lo. U dvo­ri­štu je vred­na do­ma­ći­ca Mi­li­ca (33), krup­na že­na za­sa­di­la cve­će. Pa­pri­ka je već u dža­ko­vi­ma, van­gla­ma, ob­ran je po­sled­nji rod pred sla­nu. „Iz­vo­li­te”, do­če­ku­je nas pe­to­ro Ađan­či­ća na vra­ti­ma. Da­vi nas te­žak za­dah me­mle, bu­đi. „Ku­ća to­ne, a do­zi­da­ni sprat kri­vi se i to­ne. Pi­ta­nje je vre­me­na ka­da će nas sve za­tr­pa­ti. Naj­te­že je no­ću, jer ne zna­mo da li će­mo ži­vi da osva­ne­mo”, go­vo­ri Igor, rad­nik „Elek­tro Sr­bi­je”, ko­ji je do ra­ta bio u „Obi­li­ću”, u ter­mo­e­lek­tra­na­ma, a sa­da je rad­no an­ga­žo­van u Obre­nov­cu.

An­ga­žo­van je dok tra­je re­mont, a on­da je na „onih 60 od­sto od pla­te”. Ula­ze Sa­ra, 13 joj je go­di­na, Vi­do­je go­di­nu mla­đi i naj­mla­đi Sa­va, ko­jem je osma go­di­na. Svi su osnov­ci ško­le „Mi­lan Ra­kić”, sa­gra­đe­ne 1926. go­di­ne u cen­tru se­la.

„Vi­do­je ni­je išao u ško­lu. Ce­lu noć se gu­šio od ast­me. Je­dva je ju­tros do­šao do va­zdu­ha. Raz­bo­le­lo nam se de­te od vla­ge, ko­ja eno, on­de iz­bi­ja”, za­ga­zi Igor na kraj so­be, gde se po­di­gao la­mi­nat i no­ge mu za­plju­snu vo­da.

„Ni že­na mi ni­je do­bro. Ope­ri­sa­la je kar­ci­nom štit­ne”, sa­vio se Igor od mu­ke, od ja­da, ne ga­si ci­ga­ru, ali ka­že da mu je mno­go te­ško pa­lo ka­da di­rek­tor „Elek­tro Sr­bi­je”, ko­ji se­di u Be­o­gra­du, ni­je hteo da ga pre­me­sti „bi­lo gde na Ko­so­vu, ka­ko bi bio sa de­com”! 

Otva­ra Zo­ri­ca pro­zo­re, jer nas me­mla stvar­no da­vi. 

„Pre dva me­se­ca smo kre­či­li. Po­gle­daj­te ka­ko su cr­ni zi­do­vi. Vi­di­te li ka­ko se ru­ni zid od vla­ge”, po­ka­zu­je Zo­ri­ca zi­do­ve deč­je so­be u ko­joj na dva kre­ve­ta spa­va­ju dva bra­ta i se­stra.

Od 2013. go­di­ne obi­ja­ju Ađan­či­ći pra­go­ve srp­skih i ko­sov­skih in­sti­tu­ci­ja. Pre­da­va­li zah­te­ve Kan­ce­la­ri­ji za KiM u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci, ali od­go­vor ni­je sti­gao. U srp­skoj op­šti­ni  uvek isti od­go­vor – „ne­ma­mo pa­ra”.

U ko­sov­skom Mi­ni­star­stvu za po­vra­tak i za­jed­ni­ce, od­go­va­ra­li da „gra­de ku­će po­vrat­ni­ci­ma”.

„Pod­no­si­mo zah­te­ve pu­nih de­vet go­di­na, ali ni­šta. A to­li­ko se ku­ća ov­de iz­gra­di­lo. Da vas po­ve­dem, da vi­di­te, no­ve ku­će, a lju­di u Sr­bi­ji. Pa za ka­kav se oni op­sta­nak i osta­nak bo­re? Mi odav­de ne ide­mo, pa nek se svet ču­di kad nas jed­no ju­tro na­đu za­tr­pa­ne”, ogor­če­no, ali ne­ka­ko mir­no, go­vo­ri Igor, dok svo tro­je de­ce, po­re­đa­no na ka­u­ču, ne­tre­mi­ce gle­da­ju čas u oca, čas u maj­ku.

„Ni­kad ne zna­mo kad će Vi­do­je da se gu­ši. Ho­će nje­mu i od se­ki­ra­ci­je. Iz­be­ga­va­mo da pred njim pri­ča­mo o ovo­me”, oba­mr­la, u da­hu go­vo­ri Zo­ri­ca.

Čuv­ši ta­ra­pa­nu ko­ja na­sta­de zbog Vi­do­ja, usled asma­tič­nog na­pa­da, str­mek­nu­še se sa „kli­ma­vog” spra­ta Bor­ko (43), že­na mu De­ja­na i sin Ni­ko­la, osmo­go­di­šnjak.

Ži­ve u do­gra­đe­nom spra­tu ku­će, sa ko­jeg je ne­dav­no jak ve­tar od­neo cre­po­ve. Nji­hov sprat ne­ma plo­ču, pla­fon je od tr­ske.

U im­pro­vi­zo­va­nom hod­ni­ku, po­ta­nja­ju no­ge. 

„Sa­mo če­ka­mo ka­da će­mo da pro­pad­ne­mo. Sve je ovo im­pro­vi­za­ci­ja. A po­gle­daj­te zid. So­ba, ku­hi­nja... sve na­to­plje­no vo­dom. Sve od hra­ne smo mo­ra­li da ba­ci­mo, a još ni­smo će­bad i jor­ga­ne osu­ši­li”, go­vo­ri Bor­ko, ko­ji zbog bo­le­sti ne mo­že da ra­di, ne­go i njih tro­je ži­ve od na­dok­na­de iz „Elek­tro Sr­bi­je”.

Si­la­zi­mo niz ob­ru­še­ne ste­pe­ni­ce. Po­la kro­va bez cre­pa, zid se na­he­rio jer je deo ku­će po­kle­kao.

Do­la­zi­li su „struč­nja­ci”, ar­hi­tek­ta, „ku­ća mo­ra da se ru­ši, ne­ma dru­gog re­še­nja”.

„Vi­di­te cr­kvu! Sva­kog ju­tra se svi po­mo­li­mo da taj dan pre­tek­ne­mo”, po­ka­zu­je Igor ru­kom na Cr­kvu Po­krov Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, cr­kvu gde je po­gu­bljen knez La­zar, a nje­go­vo te­lo ka­sni­je pre­ne­to u Ra­va­ni­cu i gde su sa­hra­nje­ni Mi­loš Obi­lić, Ivan Ko­san­čić, To­pli­ca Mi­lan, i gde su na­knad­no po­hra­nje­ne ko­sti Sr­ba stra­da­lih u ra­tu 1915. go­di­ne.

Iz­la­zi­mo na uli­cu, na­i­đe po­li­cij­sko vo­zi­lo. Re­ko­še nam da po­sle ne­dav­nog na­pa­da na Mi­tro­vi­će, stal­no pa­tro­li­ra­ju se­lom.

Ne­ma­nja, ko­jem je Al­ba­nac uma­lo na­neo smrt­ne po­vre­de, na­la­zi se u Ko­sov­skoj Mi­tro­vi­ci kod ro­đa­ka. Ide na kon­tro­le, a otac se opo­ra­vlja kod ku­će. Ne za­te­ko­smo ni­kog u do­mu Mi­tro­vi­ća.

 

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Roditelj
Otidijite u sela opstine Ivanjica ili Arilje, ima kuca koje su starije od100god i u kojima se starci muce neretko i bez struje, za njih niko ne brine!
Mika
znači dok se ti ne zbrinu za ove treba da nas boli uvo?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.