Duša meridijana Dušana Pešića

Dušan Pešić (1932–2019) bio je dopisnik „Politike” iz Velike Britanije, Francuske, SSSR-a i SAD, tokom tri decenije, od 1966. do 1996. godine; govorio je i pisao na engleskom, francuskom, ruskom i nemačkom. Prema rečima Žarka Rakića iz pogovora knjige, kada nije bio u inostranstvu, bio je uspešni komentator, urednik spoljnopolitičke rubrike, zamenik glavnog i odgovornog urednika, a jedno vreme bio je i zamenik direktora NO „Politika”. Njegovu treću knjigu putopisnih reportaža „Duša meridijana, London–Pariz, Moskva–Njujork” priredile su Ivana Pešić i Mirjana Dudvarski, kao jedinstveni dokument o jednoj epohi i velikim gradovima i kulturama.

Ovu knjigu objavila je izdavačka kuća „Aletea”, a porodica Pešić poklonila je bibliotekama u Srbiji deo tiraža.

Tekstovi Dušana Pešića mnogo su više od dnevnog novinarstva, i iako su zasnovani na činjenicama, sadrže književne i umetničke reference. To su eseji, lepa književnost i kratki isečci iz stvarnosti, nastali iz proživljenih iskustava i mnogo pročitanih knjiga. Dušan Pešić posedovao je dar da u svakodnevici vidi detalje, koji su običnom oku nedostupni, da u svom susedstvu iz velikog sveta uoči literarne karaktere.

Pisao je o engleskim pabovima, (boravio je u Velikoj Britaniji od 1966. do 1969. godine), citirajući Hemingveja, kao o čudnim mešavinama pivnice, krčme, kluba, socijalne institucije i centra lokalnog društvenog života, a njihovu atmosferu dočaravao je tako da je čitalac osećao sve slike, zvuke, mirise, baš kao da je tamo.

„Poziv: ’Hajdemo u pab’, označava da ste u Englezu najzad stekli prijatelja spremnog da sa vama podeli tajne prijatnih društvenih ogovaranja, koja šuškaju uz raspaljenu vatru kamina, mešajući se sa gutljajima odličnog penušavog piva”, citat je iz eseja koji se i zove „Hajdemo u pab”.

Dušan Pešić je imao osećaj da fenomen urbanog predstavi na najprivlačniji način, uz mešavinu činjenica, anegdota, misterija i novosti, što je njegovim tekstovima dalo neprolaznu privlačnost. Naveo je stih jednog mladog engleskog pesnika, koji je ulicu opisao kao „okamnjene krpice ljudskog životarenja”.

Kada govori o suštini shvatanja britanskog mentaliteta, Pešić imenuje neprikosnoveni klasni sistem, gde svako zna gde mu je mesto, a gde gornja klasa daje „ton”. Pri svemu tome, zvanično klase nisu postojale. Nadahnuto piše i o magiji Oksbridža, o Oksfordu i Kembridžu kao jedinstvenom univerzitetskom fenomenu koji stvara najveće intelektualne i političke lidere. O britanskom plemstvu saznaje se mnogo na primeru vojvode od Bedforda, čije plemstvo potiče još iz 12. veka, čije imanje je ogromno, a koji nedeljom pre podne prodaje razglednice i prospekte...

U Francuskoj, u Parizu, Pešić je boravio od 1973. do 1979. godine, i iz ovog perioda saznaje se puno o sukobima na liniji Miterana i Žiskara d’Estena, o francuskom modnom fenomenu, o prefinjenim galskim ukusima, magiji francuske kuhinje, gde je dobar francuski restoran, prema rečima šefa Pola Bokisa, pravo svetilište, a onda i spektakl. Još u to vreme Pešić je podsećao na reči čuvenog glumca Žana Gabena, koji je kao najveću manu industrijskog doba video nesposobnost čoveka da se zabavi i opusti. Ljubitelji Pariza sigurno su bili oduševljeni opisom Monmartra Dušana Pešića, koji ga je rečima naslikao kao lavirint uskih uličica, krivudavih sokaka, dok se on od tvrđave duha i umetnosti, po logici vremena, pretvara u turističku atrakciju. U Parizu, Pešić je zapažao i one „male ljude”, siromašne beskućnike, „dostojanstvenike metroa”. Tom prilikom citirao je Verlena: „Kada vam nije jasno šta se oko vas događa, kada niste u stanju da pronađete prave odgovore na pitanja života, obratite se jednostavnim ljudima, skitnicama, klošarima, onima koji su odavno prevazišli iskušenja malih briga”.

U Sovjetskom Savezu Pešić je bio od 1983. do 1988. godine, a u Americi od 1991. do 1996. godine. Pisao je o savremenim sovjetskim „prestrojavanjima”, demokratizaciji društva, o vezivanju sa izvornim Lenjinovim zamislima, jubileju Oktobarske revolucije, o čuvenom ruskom pesniku i pevaču Vladimiru Viskockom, o stranputicama prostitucije i alkoholizma, o tome sme li čovek u socijalizmu da bude bogat. Upravo povodom izveštavanja iz SSSR-a u doba perestrojke, Pešić je 1986. godine dobio nagradu lista „Politika” kao novinar godine.

Dušan Pešić je svoj poslednji dopisnički mandat proveo u Njujorku, od ’91. do ’96. godine, u vreme raspada Jugoslavije. Tada je najviše vremena provodio u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, prateći rad Saveta bezbednosti. Povodom američkog iskustva Pešić je citirao francuskog diplomatu, filozofa i istoričara Aleksisa de Tokvila, za kog je Amerika 19. veka bila neverovatna zemlja u kojoj se mešaju rase i nacije kao nigde u svetu, i da će ostati snažna sve dok bude otvorena za doseljenike, njihovu vitalnost, znanje i energiju. I to je bilo preozbiljno vreme, po rečima ovog našeg izveštača, doba terorizma, ratova, gladi i epidemija u svetu.