Ponedeljak, 05.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
ZANEMARENA ISTORIOGRAFIJA

Peglanje zločina franjevca Filipovića

Papa Jovan Pavle Drugi (Vojtila) došao je po drugi put u BiH (22. juna 2003) da bi proglasio za „blaženika”, Ivana Merca (1896–1928), katoličkog aktivistu nemačko-češkog porekla, rođenog u Banjaluci i, uz Ivu Protulipca, osnivača hrvatskih „Križara”
(EPA/ Fehin Demir)

Sedmog februara 1942. godine, od ranog jutra do poslepodneva, ustaše su počinile stavičan masakr nad Srbima u selima Drakulić, Motike i Šargovac, blizu Banjaluke, i obližnjem rudniku Rakovac. Svi raspoloživi izvori slažu se da je usmrćeno više od 2.300 duša. Od toga najmanje 550 dece, a ostale žrtve bili su većinom žene i starci. Bio je to doslovni pokolj u kojem nije korišćeno vatreno oružje.

Nemci su pobesneli. General Edmund Gleze fon Horstenau, vojni izaslanik Vermahta u Zagrebu tražio je da se „makne Pavelić”. Rekao je: „Po ratištima teče plemenita nemačka krv da bi ovaj zlikovac zadovoljavao svoje zločinačke apetite”.

Takođe: „Tada je nastala velika strka među Nijemcima, jer su svi Srbi koji su preživjeli bježali u partizane. Nijemci su tražili da se pohapse svi sudionici zločina.”

Ove citate i ostale detalje ustaškog divljanja u i oko Banjaluke prenosimo prema svedočenju Vojdraga Berčića, vojnog islednika u Zagrebu tokom 1945. godine (zagrebački „Identitet”, januar 2004. i splitski „Feral tribjun”, 7, 14. i 21. maj 2004).

Zlikovački pohod izvela je Pavelićeva „osobna”, Druga poglavnikova bojna (ili: „Drugi bataljun tjelesnog zdruga”), na čelu sa dvojicom zlotvora iz Dalmacije, Nikolom Zelićem (selo Vrana) i Josipom Mišlovim (selo Preko na ostrvu Ugljan).

Međutim, zloduh ubilačkog pira bio je franjevac Tomislav Filipović, kasniji Miroslav Majstorović odnosno Fra Sotona (kojeg je Berčić isleđivao) iz banjalučkog franjevačkog samostana Petrićevca, oko kojeg se nalaze tri pomenuta sela i rudnik:

– U akciji se najviše istakao neki Mišlov s otoka Ugljana. U to vrijeme Filipović je bio kapelan u samostanu Petrićevac kod Banjaluke. Imao je želju da postane ustaški oficir. Dolaskom poglavnikovog tjelesnog zdruga on je vidio priliku da ostvari svoju ambiciju i prvo je postao dušebrižnik te jedinice, a onda se stavio na čelo kada su upali u srpsko selo u okolici samostana. Filipović mi je rekao kako je u jednom trenutku zgrabio dijete. Ja sam  mu odgovorio: „Zašto u ime rana Isusovih”, na šta je on uzvratio: „Zar vi to znate”. „Znam!” On je bio zgrabio malo dijete za nogice (vitlajući  njime kroz zrak) i glavu mu smrskao o zid (uz uzvik „U ime rana Kristovih“). Tako je počeo pokolj – ispričao je Berčić.

Pavelić šalje na teren svog „najpametnijeg čovjeka”, pukovnika Vjekoslava Servacija. Zadatak mu je bio da, zbog nemačkog pritiska, prepakuje krivicu i minimizira „štetu”.

I već tada počinje „spinovanje” pokolja, suptilno, prefrigano i podmuklo, koje traje sve do danas.

Servaci je, kaže Berčić, „vrlo inteligentno i pomalo podlo svu krivicu svalio na fratra iza kojega je tada još stajala katolička crkva, pa je time bačena i ljaga na crkvu”, i uhapsio Filipovića.

Ali, Servacijev transfer krivice imao je prilično utemeljenje. Jer, Filipović nije bio običan samostanski „redovnik” (pripadnik franjevačkog reda) već kapelan, dušebrižnik, župnik, to jest „terenski” sveštenik (paroh) koji je opsluživao verske potrebe okolnog katoličkog življa (krštenja, venčanja, opela), upoznajući i stanje i ljude u pravoslavnoj populaciji.

Ako i nije bio formalni, vojnički vođa zlikovačkog pohoda, bio je akcioni i duhovni vodič (spiritus movens). To, videli smo, jasno kaže i Berčić.

Drugo, pokolju u selima i rudniku prethodilo je, ranije, klanje viđenih banjalučkih Srba koji su organizovali zloglasni ustaški stožernik Banjaluke Viktor Gutić i „fratri koji su vodili cijelu stvar”, tvrdi Berčić, i to ne bilo koji franjevci nego baš oni „na brijegu iznad Banjaluke”, Filipovićeva sabraća iz Petrićevca.

Pošto ju je Servaci zafarbao u ćošku, uprava (definitorij) franjevačke Bosne Srebrene (Bosna Argentina) odbacuje ubačeni joj vruć krompir, otpuštajući Filipovića iz reda, ali tek 1. maja 1942. skoro tri meseca posle počinjenog zla, a rimska franjevačka Kongregacija potvrđuje dismisiju (otpust) Filipovića 10. jula iste godine. Franjevački definitorij, dakle, individualizuje krivicu, ostavljajući van zone odgovornosti sam samostan Petrićevac, ostale fratre i gvardijana (igumana).

Sam Filipović, u pisanoj izjavi franjevačkom sudu, kaže da je u gluvo doba noći, pred zločin, tražio od gvardijana dozvolu da ode u komandu Pavelićeve bojne.

Tako se se i Pavelićeva lična vojska i franjevačka zajednica oprale pred nemačkim supervizorima, svodeći masovni i brutalni pokolj na ispad, eksces, eskapadu pomahnitalog franjevca.

U pozadini gužve, ustaške vojne vlasti jezuitski izvode drugi krak svoje operacije – spasavanje redovnika Tomislava. Filipovića smeštaju na, za njega najsigurnije mesto: u zagrebački zatvor u Zvonimirovoj ulici gde su se nalazili pripadnici Pavelićevog „tjelesnog zdruga” (lične garde). Tu je bio zaštićen od eventualnog nemačkog progona. A odatle ga transferišu u zatvor na Savskoj cesti što je inače, bila „zadnja stanica” za Jasenovac. Filipović je kasnije rekao Berčiću kako je pomislio da mu sledi „neminovni kraj” u zloglasnom logoru.

Filipović je zaista otpremljen u Jasenovac, ali bilo je to bizarno fingiranje: osnivač i vrhovni nadzornik Jasenovca, Vjekoslav Luburić postavlja ga za komandanta logora.

„Što oni to tebe gnjave. Bio si majstor i od sad ćeš se zvati Majstorović”, rekao mu je Luburić, prema iskazu Filipovića.

Novo prezime i premeštaj u Jasenovac bile su ustaška konspirativna zaštita od nemačke duge ruke. To potvrđuju i skenirani službeni dokumenti objavljeni na elektronskom izdanju franjevačkog lista „Svjetlost riječi” u kojima se vidi „kako su ga ustaše sklonili u Jasenovac, jer tamo Nijemci nisu mogli zalaziti” (I. Lovrenović: „Pokajnici u Petrićevcu”, „Feral”, 28. 6. 2003).

Papa Jovan Pavle Drugi (Vojtila) došao je po drugi put u BiH (22. juna 2003) da bi proglasio za „blaženika”, Ivana Merca (1896–1928), katoličkog aktivistu nemačko-češkog porekla, rođenog u Banjaluci i, uz Ivu Protulipca, osnivača hrvatskih „Križara”.

Za mesto obreda beatifikacije odabrao je baš manastir Petrićevac, valjda u skladu sa svojim krunskim doktrinarnim imperativom – „čišćenjem povijesnog pamćenja”.

„Politika” je sutradan (23. 6. 2003), i mnogi drugi, prateći tadašnje trendove, objavila kako je „papa našao snage da se u ime onih koji su učinili zločin izvini”.

Zarad istine, Vojtila se nije izvinjavao. Rekao je: „Iz ovoga grada, koji je tijekom povijesti obilježen tolikom patnjom i tolikom krvlju, molim Svemogućeg Gospodina (Gospoda, prim. aut.) da bude milosrdan za krivnje počinjene protiv čovjeka, njegova dostojanstva i njegove slobode, pa i od nekih sinova Katoličke crkve. Neka On u svima pobudi želju za uzajamnim oprostom” (citat govora iz pomenutog Lovrenovićevog teksta).

To je sve što je papa rekao o februarskom pokolju kod Banjaluke, izokola i kroz uopštenu simetriju grehova.

Vojtila je samo tražio božje milosrđe „za krivnje”, katoličke i nekatoličke, i „međusobni oprost”.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.