Subota, 03.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: NINA RAJIĆ KRANjAC, rediteljka

„Solo” kao ljubavno pismo

Opterećuje me pomisao da je pozorište impotentno, da više nema status kojim bi mogao da trasira bilo kakav put ka društvenim promenama, jer je i samo postalo talac sistema u kome živimo
Нина Рајић Крањац (Фотографије: Нада Жганк)

Muškarce treba pitati kako vide položaj žene u 21. veku. Tek tada ćemo moći da procenimo gde smo kao društvo

Za mene kao gledaoca i reditelja, Bitef je uvek praznik! Imati priliku da gledate svetski poznata pozorišna imena i njihove komade je privilegija, jer u Sloveniji uopšte ne praktikujemo ovakav format festivala. Biti na tom istom festivalu sa svojom predstavom za mene je čista radost i zahvalna sam na ovoj ukazanoj prilici.

Ovim rečima je Nina Rajić Kranjac, novo uspešno ime slovenačke režije, čiji scenski rukopis će večeras videti i beogradska publika, počela razgovor za „Politiku”. Reč je o predstavi „Solo” koja će biti izvedena od 18.00 časova u Luci Beograd, Stari Matrez (Žorža Klemansoa 37), kao sedma premijera ovogodišnjeg 56. Bitefa, koji prati podnaslov: „Mi – junaci rada svog”. Predstava traje tri i po sata.

Ideju, koncept i izvođenje potpisali su rediteljka Nina Rajić Kranjac, kao i Nataša Keser, Benjamin Krnetić i Marko Mandić, a produkciju „Nova pošta” (Slovensko mladinsko gledališče i Maska) iz Ljubljane.

Nina Rajić Kranjac privukla je pažnju javnosti još kao student, posebno postavkom „1981” (2014) Simone Semenič. Njena prva profesionalna predstava „Govor ptica” donela joj je nagradu za najbolju mladu rediteljku na MESS-u, a glumačkoj ekipi za kolektivnu glumu… Samo ove godine dobila je nagradu za najbolje izvođenje na Nedelji slovenačke drame, za delo „Solo”, a njeni „Požari” po tekstu Važdija Muavada (SNG Drama Ljubljana), osvojili su nagradu na Borštnikovim susretima.

Iz predstave Solo

Iako u predstavi „Solo” nastupa četvoro izvođača, vaše polazište odgovara naslovu, jer je bilo „solističko”, svodilo se na lično profesionalno preispitivanje vašeg položaja u poslu kojim se bavite. U kakvom raspoloženju ste stvarali predstavu „Solo”?

Potreba za „Solom” usledila je iz profesionalne frustracije. Počela je da me opterećuje pomisao da je pozorište, u stvari, impotentno, da više nema status u društvu kojim bi mogao da trasira bilo kakav put ka društvenim promenama, jer je i samo postalo talac sistema u kome živimo. Oblast umetnosti i kulture u Sloveniji je finansijski pothranjena. Država za ovu oblast izdvaja manje od jednog procenta novca poreskih obveznika. Za dvomilionsku naciju i malu sredinu to je veoma opasno. Samo pozorište je ukaljano i, po mom mišljenju, oštećeno hiperprodukcijom, koja je nažalost uvek opravdana kao jedini način da institucionalna pozorišta uopšte opstanu. O vaninstitucionalnoj sceni ne možemo ni da govorimo, jer je ona generalno svake godine sve manje finansirana, kada to vlastima ne odgovara. Ovo je začarani krug koji mi, kao stvaraoci, ne možemo da razbijemo ili transformišemo iznutra. Morate igrati po ovim pravilima ili prestati da radite. „Solo” je za mene bio veliki odmor. Moglo bi se reći da je to bilo svojevrsno povlačenje sa scene. Gest ostavke. Imala sam potrebu da preispitam svoju funkciju i rad u pozorištu. „Solo” je i oproštaj od pozorišta i veliko ljubavno pismo.

Iako su i ostali učesnici u predstavu „Solo” uneli svoje materijale, ona ipak ima autobiografski karakter, čemu presudno doprinosi činjenica da i vi sami igrate u predstavi. Zašto ste se odlučili za ovakav scenski nastup?

Znate, mislim da je pravo na kulturu i umetnost civilizacijsko pravo, verujem u to. A gest rezignacije koji gore pominjem, moj je lični. Postajem neka vrsta idiota koji sebe isključuje iz pozorišnog angažmana. A bila bi sasvim druga priča da sam samo režirala predstavu u kojoj su glumci morali da usvoje moja načela i uverenja i onda ih izjašnjavaju pred ljudima. Nije me zanimala takva predstava. Zanimalo me je da vidim šta će se desiti kada ja to podstaknem na sceni. I šta će biti kada suočim igrače sa kojima inače blisko sarađujem sa činjenicom da se opraštam. Treba naglasiti da imam samo 30 godina, da sam na profesionalnoj sceni tek šest godina, odnosno da je jedan mladi stvaralac koji je došao do određene ivice postavljen na čistinu. Tako rano? To je simptom ovog društva i okruženja. Zašto se ona oprašta? Šta to više ne može da trpi? Dakle, naše pitanje jeste da li stvaralac uopšte može da zaobiđe okruženje? Da li ga to okruženje određuje? I da li je insistiranje na marginama zaista najprogresivnija stvar? Ili su ovoj sredini uvek potrebni ljudi na marginama? U takvoj sredini, paradoksalno, najvredniji je onaj koji je već mrtav i kome je učinjena nepravda jer su ga za života prevideli. Za Sloveniju je takva ličnost „alternativnija”, kulturno „autentičnija”, „buntovnija”, dostojnija tog pojma; talentovan, požrtvovan, „slovenački umetnik”. Pre svega, takav umetnik je jeftin! Posthumno je postao nacionalna roba i nije bilo potrebno mnogo ulagati u nju.

I vaša, ali i igra drugih izvođača (profesionalnih glumaca) vrlo je slobodna, improvizatorska, performerska, telesna, uz česte žanrovsko-stilske promene?

Jezik kreiranja događaja dolazi sa gore pomenute „pankerske” pozicije. Bili smo zainteresovani da napravimo što širi font, na osnovu četiri ili više sati improvizacije. Prvi deo je svojevrsni pozorišni prevod urušavanja kulturnog prostora, a drugi pokušaj zasede: skvotiranja nekog javnog prostora, gde jedna pozorišna porodica u žanru, recimo Duška Kovačevića, prkosi tom kolapsu u koji je uronjena. Ova osiromašena porodica nemilosrdno se zafrkava sa svim neuralgičnim tačkama uspeha, koje u Sloveniji i dalje ostaju vruća tema još od Cankara. Uspeh je izopačenost i za njega čovek mora biti kažnjen, u dogledno vreme.

Predstavom „Solo” ipak dominira osećaj teskobe koju mlada i uspešna žena oseća u maloj sredini i „muškom poslu”... Kako vidite položaj žene u zajednici 21. veka?

Mislim da anksioznost u predstavi dolazi od nerešivosti problema. Ne znam da li je rodno specifičan. Nisam rada da verujem u to. Mladi muškarac i žena suočavaju se sa istim izazovom. Pristajanje na ovu dijalektiku biti muškarac ili žena, po mom mišljenju, pogubno je za ženu. Inače, smatram da na postavljeno pitanje treba da odgovore muškarci. Muškarce treba pitati kako vide položaj žene u 21. veku. Tek tada ćemo moći da procenimo gde smo kao društvo. Ali ako hoćete, mislim da je žena čovek. Po mom mišljenju, savremeni čovek i stvaralac mora da se jasno izražava, postavlja granice, postavlja pitanja, da bude provokativan i ponekad stane na put! Moramo sistematski početi da razotkrivamo korupciju, svetogrđe i druge probleme savremenog društva.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.