Subota, 03.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Apstraktni umetnički izraz Ane Kuzmanić osvojio Amerikance

Ана Кузманић (Фотографије Младен Гојаковић)

Ana Kuzmanić, rođena u Splitu, odrastala i školovala se u Beogradu, radi već 15 godina kao profesor na katedri za dizajn na Univerzitetu Nortvestern u Čikagu. Bila je tek druga studentkinja iz inostranstva na tom fakultetu ikada i prva sa naših prostora. Kao kostimograf sarađuje sa najznačajnijim umetnicima i pozorišnim i operskim kućama u Sjedinjenim Američkim Državama.

Živite i radite dve decenije u Čikagu, a pored rada sa studentima, uspešno gradite karijeru kostimografa u pozorištima u Čikagu, ali i Njujorku, Los Anđelesu…Svakako treba izdvojiti saradnju sa  LA operom, Dalas Operom, Lirik Operom u Čikagu, kao i Metropolitan Operom u Njujorku. Kako Vam je to pošlo za rukom?

- Posle završene magistrature na univerzitetu Nortvestern (Northwestern University) u Čikagu, počela sam da radim u manjim pozorištima koje u Sjedinjenim Državama spadaju u kategoriju ‘storefront’. To su pozorišta u kojima kostimograf praktično sve radi sam, od razvijanja kreativnih rešenja, preko vođenja budžeta, do same proizvodnje kostima. Svaki sledeći projekat vodio je ka saradnjama sa novim rediteljima i mnogim projektima u sve većim pozorištima i operskim kućama. Iako sam prvenstveno kostimograf, često na većim projektima razvijam idejna rešenja i za druge elemente, primera radi za lutke ili scensku grafiku. Opera je oblik performansa koji najviše volim da radim zbog anti-realizma na kome se bazira ova umetnička forma. Metropolitan Opera u Njujorku je predivno mesto za rad, ne samo zbog velikih budžeta nego i zbog divnih ljudi. 'Met' ima na stotine zaposlenih koji su neosporno među najtalentovanijim profesionalcima u industriji.

Sa druge strane, za razliku od takozvanih 'non-profit' (ne za profit) regionalnih pozorišta u Americi, produkcije na Brodveju su komercijalna pozorišna forma u kojoj se pored celokupnog izgleda i sveobuhvatnog kvaliteta velika pažnja obraća na profitabilnost projekta. Do sada sam imala priliku da radim više puta na Brodveju. Jedna od prvih brodvejskih predstava za koju sam dizajnirala je Avgust: Osejdž (August: Osage County), najuspešnija drama koja se ikada igrala na Brodveju po pitanju osvojenih nagrada i prodatih karata.

Već 15 godina predajem na Univerzitetu Nortvestern kao redovan profesor na katedri za dizajn, koja u okviru pozorišnog programa ima više od 400 studenata.

Koji osećaj budi u Vama saznanje da ste veoma uspešni i cenjeni u zemlji koja nije Vaša domovina i u kojoj je prežestoka konkurencija, jer u Ameriku dolaze najtalentovaniji ljudi iz svih delova sveta?

- Razlog za moj odlazak iz domovine je bila magistratura i profesionalno usavršavanje. To je nažalost bilo posleratno vreme kada u Srbiji nisu postojali baš neki uslovi za velika ulaganja u umetnost. Nadam se da je danas situacija drugačija i možda vedrija za mlade umetnike.

Sa druge strane, rad u Sjedinjenim Državama mi je omogućio da sarađujem sa nekim od najtalentovanijih umetnika i samim tim da neposredno učestvujem u inspirativnom stvaralačkom procesu. Nekoliko puta sam imala priliku da sarađujem na svetskim premijerama sa piscem i glumcem Trejsi Letsom (Tracy Letts), dobitnikom Pulicerove nagrade i Toni nagrade (Tony Award) za dramska i glumačka ostvarenja.

Od momenta kada Vas pozove reditelj, na koji način se odvija dalji proces rada? Šta je najteže, a šta najlepše tokom Vašeg angažmana?

Rad u timovima sa kojima redovno sarađujem je divan. Mi se dobro poznajemo i imamo uspostavljen način rada, a tu takođe postoji određeni stepen slobode u smislu ekstravagantnih ideja koje možda i ne biste iznosili da ne postoji taj stepen familijarnosti i poverenja. Sa druge strane, rad sa umetnicima i timovima sa kojima nikada pre nisam sarađivala je uzbudljiv i izazovan jer tada dolazi do dodavanja i stvaranja nečeg novog tom procesu. Sa svakim novim izazovom neizbežno se obogati postojeće znanje. Moj rad obično započinje upoznavanjem sa tekstom, muzikom i celokupnom vizijom projekta. U toj fazi se radi istraživanje, prikupljanje činjenica, vizuelnih inspirativnih referenci i naravno mnogo dijaloga sa rediteljem i timom dizajnera. Omiljena faza mi je kada počnem da crtam, jer tada je još uvek sve moguće.

Proces izrade kostima ili scenografije je verovatno najteži jer tada crtež počinje da se realizuje u tri dimenzije. I tada otkrivate da li ste dobro proračunali i predvideli prava rešenja. Tokom izrade obično susretnete nova ograničenja i razloge za modifikacije. Proces proizvodnje je takođe uzbudljiv jer tu sarađujete sa tehničarima, modelarima, rekviziterima... i tokom te saradnje vaša konceptualna ideja postaje stvarnost.

Naravno, najlepši momenat je kada se svi elementi spoje na sceni, sa glumcima u scenskom pokretu.

Realizacija crteža 

Znate li na koliko predstava ste utisnuli svoj pečat kostimima?

Mnogo, posle 100-te sam prestala da brojim.

U kojoj predstavi ste osmislili najveći broj kostima? Koliko imate vremena za zahtevne komade u kojima je veliki broj likova na sceni?

- Generalno u operi ili mjuziklu je mnogo više kostima nego u većini dramskih predstava. Ali  u predstavi 2666, koja se igrala u Čikaškom pozorištu Gudman (Goodman Theatre), bilo je oko 150 kostima. Predstava 2666 je bila adaptacija istoimene novele čileanskog pisca Roberta Bolanja (Roberto Bolaño) koja ima oko 1.000 strana. Sa svakim od pet činova se menjao i žanr, uključujući dramu, komediju, tragediju, fantaziju i film. Predstava je trajala šest sati, a ansambl se sastojao od 15 glumaca, tako da su kostimske promene bile česte i munjevite. Kada radim na operskoj produkciji, vremenski period rada od početka do kraja obično traje od godinu i po do dve. U pozorištu je čitav period najčešće mnogo kraći, u rasponu od šest meseci do godinu dana.

Da se vratimo na početke Vaše plodonosne karijere u Americi. Tada ste radili i sa slavnim glumcem i rediteljem Džonom Malkovičem. Kako je došlo do saradnje?

- Kada sam krenula na postdiplomske studije na Nortvestern univerzitet, bila sam tek druga studentkinja iz inostranstva ikada, i naravno prva sa naših prostora. Sa sobom sam donela apstraktni umetnički izražaj, koji je u to vreme bio drugačiji jer se američko pozorište uglavnom bazira na realizmu.

U Sjedinjenim Državama se velika pažnja posvećuje identitetu, tako da sam u početku često dobijala pozive da radim na predstavama čija se radnja zbivala u Istočnoj Evropi. Marta Levi (Martha Lavey), koja je u to vreme bila umetnička direktorka Čikaškog pozorišta Stepenvulf (Steppenwolf), videvši moj dizajn kostima za pozorišnu adaptaciju Gogoljevih kratkih priča 'Nos' i 'Šinjel', pozvala me je da sa Džonom Malkovičem budem ko-dizajner kostima za dramsku prestavu 'Izgubljena Zemlja', britanskog pisca Stivena Džefrisa. Ova drama se bavila pričom o padu aristokratske vinarske porodice u Mađarskoj, a Džon je igrao i glavnu ulogu. Saradnja sa njim je bila sjajna. Zajedno smo radili na izvođenju kostimskog rešenja za sve likove, uključujući i njegov. Posle ovog projekta je usledila naša saradnja na filmu i poziv da budem konsultant za materijale i trikotažu za njegovu tadašnju modnu liniju 'K.Uncle'.

Koji bi bio ‘recept’ za uspeh u Americi i šta treba osoba da poseduje pored neospornog talenta i znanja?

- Ne znam da li postoji 'recept' koji bi bio svakome po meri. Ali ono što je sigurno je da su meni osnovne studije (u mom slučaju na Fakultetu Primenjene Umetnosti u Beogradu, odsek scenskog kostima sa profesorkama Milankom Berberović i Ljiljanom Petrović) dale sjajnu odskočnu dasku. Da pojasnim, kada sam konkurisala za post-diplomske studije u Sjedinjenim Državama, veliki broj škola je želeo da me intervjuiše jer je moj portfolio bio drugačiji od ostalih, uglavnom Amerikanaca. Mislim da bi isti slučaj bio i sa drugim studentima sa našeg Fakulteta Primenjene Umetnosti. Ono što je važno je i radna etika, u smislu ozbiljnosti pristupa svakom poslu koji prihvatite, bez obzira da li je veliki ili mali. I naravno, lična etika ponašanja u smislu poštovanja prema svakome sa kim sarađujete, od najviših do najnižih položaja. Performans (operski, pozorišni, baletski,...) je kolaborativna disciplina u kojoj veliki broj ljudi radi u različitim kapacitetima na realizaciji finalnog proizvoda – predstave ili opere na sceni.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.