Ponedeljak, 28.11.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SPECIJALNO ZA LIST „POLITIKA”

Američki analitičar Gregori Kapli: Sukob u Ukrajini uništiće EU i NATO, Rusija neće stati, a Srbija će na primeru Hrvatske naučiti lekciju

Beograd mora da balansira između Istoka i Zapada, istovremeno tragajući za novim regionalnim odnosima i partnerima, uključujući za početak Mađarsku i Veliku Britaniju
Грегори Капли (Принтскрин)

Istaknuti američki politički analitičar, izdavač i urednik časopisa za pitanja odbrane i spoljne politike „Strateška politika”, Gregori Kapli, specijalno za „Politiku” govori o rusko-ukrajinskom konfliktu, američko-ruskim odnosima i napetosti između Beograda i Prištine.

U kom pravcu će se kretati konflikt u Ukrajini narednih šest meseci do godinu dana i kakve bi mogle da budu dalje posledice?

Mi smo opsednuti propagandom i pristrasnim analizama na svim stranama ovog konflikta, tako da je nemoguće sagledati balansiranu perspektivu događaja ili događaja koji su doveli do ovog rata, koji je bilo vrlo lako sprečiti. Istorijska perspektiva nam, međutim, kaže da je ovaj konflikt daleko od završenog i da kratkoročni dobici ili gubici najverovatnije neće odlučiti ishod ovog sukoba. Rusija istorijski ne može da se odrekne polaganja prava na ključne regione, koji se danas smatraju (uglavnom od vlade u Kijevu i njihovih spoljnih saveznika) teritorijama Ukrajine. Mi možemo da koristimo neke istorijske fakte koji bi opravdali potraživanja obe strane, kao i strah i razočaranja nekih regionalnih država koje su imale istorijsku participaciju u Ukrajini. Rusija ima pravo da tvrdi da je Ukrajina originalna kolevka ruskog naroda, kao što i Srbi s punim pravom kažu da je Kosovo kolevka srpskog naroda. Dugoročnije gledano, samo bi kolaps ruske države mogao da bude razlog da Moskva dozvoli predaju teritorija koje je do sada povratila Kijevu. To se odnosi na Krimsko poluostrvo, teritorije Donbasa i neke koridore. Međutim, vlasti u Kijevu su založile svoj kredibilitet insistirajući da te oblasti, mada uglavnom naseljene narodom koji govori ruski, budu vraćene unutar granica moderne Ukrajine, odnosno u postsovjetskim granicama.

Predsednik SAD Džozef Bajden spreman je da vodi proksi rat protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, dok je predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski spreman da vodi rat protiv Rusije do poslednjeg američkog dolara

Ovo predstavlja nerešenu situaciju, koja se može jedino rešiti nekim kreativnim načinom očuvanja obraza obe strane ili porazom jedne ili druge strane. Teško je pretpostaviti da bi Rusija, ako bude imala jaku političku volju, na bilo koji način prihvatila poraz od Ukrajine. Takav stav ima tešku dubinu, a to je kritičan faktor – da Rusija nadjača Ukrajinu, ukoliko kijevski strani sponzori (uglavnom SAD i Velika Britanija) izađu na videlo iz mesta gde se skrivaju i priznaju da su ušli u rat sa Rusijom. Čak i u tom slučaju, Rusija ne bi mogla da prihvati poraz. Ukrajinsko stanovništvo je strašno pretrpelo pod sovjetskim jarmom, odmah posle takozvane ruske revolucije (u stvarnosti puč propraćen građanskim ratom), ali Ukrajina je bila odvojena od Moskve i komunista kada je Nemačka izvršila invaziju Ukrajine i Rusije 1941, sa oko tri miliona vojnika. Na kraju je Rusija pobedila snage predvođene nacističkom Nemačkom, uključujući značajan broj neruskih Ukrajinaca, čije poreklo uglavnom potiče iz perioda okupacije zapadne Ukrajine od strane Austrougarske, Poljske i Litvanije. Rusija je nadjačala jer je imala jasan strateški pristup, posebno u poređenju s Nemačkom. Glavnim silama Osovine (Nemačka, Japan i Italija) nedostajala je strateška dubina (dugoročni pristup resursima, ljudskim i materijalnim), što su saveznici imali, čak i pre nego što su se SAD pridružile savezničkim snagama krajem 1941.

Ono što sada vidimo u Ukrajini jeste dominacija Rusije nad najvećim delom Donbasa i Krima. Ipak, takva situacija će dospeti do tačke stagnacije, kada se konflikt svede na rutinsku razmenu artiljerijske vatre, što je bilo karakteristično za napade komunističke Kine na ostrva pod kontrolom nacionalnih snaga 1949. (kao što su ostrva Kvimoj/Kinmen i Matsu). Dakle, od Kijeva treba očekivati nastavak nekog simboličnog otpora ili odbijanja prekida vatre.

Međutim, za Moskvu to nije pitanje da sačuva obraz, već je pitanje kontrole kritične teritorije u Ukrajini, koju ona ne može da ignoriše. Pored toga, mada je Turska izrazila otvorenu podršku Ukrajini, pre i posle konflikta 2022, Ankara je ipak postigla „modus vivendi” sa Rusijom. Turska zna gde njeni najbolji interesi leže i ne može da zapostavi realnost da joj je Rusija važnija od Ukrajine. Za šest meseci ili godinu dana od danas, očekujem da će situacija biti uglavnom kao i sada u smislu kontrole teritorija Moskve i Kijeva. U međuvremenu, biće natezanja gore-dole, ali će dolaskom zime u Evropi stagnantne ekonomije i energetski izazovi nekih zemalja Evropske unije smanjiti njihov apetit da nastave s vojnom i ekonomskom podrškom Ukrajini. Moguća oštra zima i američke sankcije, koje su dovele do prekida dotoka nafte i prirodnog gasa iz Rusije u zemlje EU, dovešće do toga da predsednik SAD Džozef Bajden bude optužen za dalje slabljenje već ionako disfunkcionalne vojne alijanse NATO, ali i ekonomske situacije u zemlji. Bajdenova Bela kuća ne shvata u potpunosti koliko će rat s Rusijom, koji je počeo i koji se vodi pod parolom „Ukrajina u NATO-u”, uništiti i NATO i Evropsku uniju. U međuvremenu, predsednik SAD Džozef Bajden je, izgleda, spreman da vodi proksi rat protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, dok je predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski spreman da vodi rat protiv Rusije do poslednjeg američkog dolara. Međutim, američki politički i vojni establišment, izvan svega neprijateljski ustrojen prema Rusiji, razume da je Kina, a ne Rusija, glavni egzistencionalni problem SAD i Zapada. Masivna vojna i finansijska podrška Bajdenove administracije Ukrajini još više smanjuju već oslabljeni američki kapacitet da parira Kini u indopacifičkom regionu.

Sada su odnosi između Beograda i Prištine veoma napeti. Kuda se takva situacija kreće?

Srbija je poslednjih decenija delovala u veštačkom svetu u kome se zalagala za ulazak u Zapad. Realnost je da Srbija još uvek nije članica Evropske unije, ali je i dalje predmet opstrukcija i deljenja lekcija američkih ambasadora kako da njeno rukovodstvo upravlja zemljom. Srbija izražava nadu da će jednog dana uživati isti suvereni status kao i druge zapadne zemlje. U stvari, Srbija može da bude zadovoljna da sam početak i proces učlanjenja u EU nikada nije obavljen na odgovarajući način. Uzimajući sve to u obzir, Srbija bi trebalo da bude odlučna u odbacivanju članstva u EU, ali to ne znači da Srbija treba da izbegava sporazume sa EU. Srbija će možda na primeru Hrvatske, koja će uvesti evro januara 2023. godine, uvideti da će ta zemlja postati siromašnija, da će biti opljačkana, kao što je to bio slučaj s Grčkom, Kiprom, Italijom itd., i da će izgubiti svoj suverenitet i nezavisnost. Vreme je da Srbija razvije svoju veliku strategiju (grand strategy), što je trebalo učiniti pre mnogo godina, umesto da gleda na Zapad kao svoj putokaz. Kao manja zemlja Srbija bi mogla da pažljivo i diskretno razvije načine da obezbedi suverenitet kroz oslanjanje na svoje resurse i svoja savezništva. Beograd mora da balansira između Istoka i Zapada istovremeno tragajući za novim regionalnim odnosima i partnerima, uključujući za početak Mađarsku i Britaniju.

Pored Kosova, postoje složeni odnosi između Sarajeva i Banjaluke, a i previranja između Makedonaca i Albanaca u Severnoj Makedoniji. Kako vi gledate na ovaj problem?

Jedini cilj veštačkih granica stare Jugoslavije, uključujući i veštačke granice današnjeg Balkana, bio je da se stvori „hrabri novi svet”, za koji su socijalisti mislili da su „moderne države” bez ikakvog etničkog ili kulturnog identiteta, koji bi mogao da se suprotstavi ideološkoj homogenizaciji. Takva doktrina i razmišljanje – isti način razmišljanja koji je doveo da su Sovjeti i Narodna Republika Kina u stvari uništili „nacionalnosti” putem genocida ili drugačije – što je sada izazvalo preporod naroda širom sveta koji žele da budu definisani svojim istorijskim identitetom. Muslimani na Balkanu, koji su sada radikalizovani od strane međunarodnog islamskog pokreta, prvo žele kulturnu, a zatim i pravnu dominaciju gde god je to moguće u Evropi. Turska, Iran i Saudijska Arabija ohrabruju takva nastojanja. Međutim, tome će pružiti otpor narodi kojima su oduzeti njihovi identiteti i teritorije. Otvoreniji i hrabriji razgovor, kojim se potvrđuju veze srpskog naroda u Srbiji i Republici Srpskoj i realnost da srpska istorijska potraživanja bez obzira na veru ostaju validna širom Balkana, treba održavati. Ovo nije podrška „velikoj Srbiji”, već predstavlja otpor stvaranju „velike Albanije” i panislamske sudbine Balkana. U tom pogledu, Srbi treba prvenstveno da saslušaju sami sebe, a ne one van regiona, kada se razmatraju pitanja nacionalnog identiteta, istorije i otadžbine.

Bajdenova administracija stvorila je tzv. Hladni rat 2

Kako biste procenili sadašnje i buduće odnose SAD i Rusije?

Odnosi između SAD i Rusije su na najnižem nivou od vremena hladnog rata. Tokom hladnog rata, mada su dve strane zastupale različite ideologije, ipak je postojao stepen tolerantnosti ili razumevanja, tako da su se dve strane takmičile na terenu logike. Ta ista logika ne može se sada primeniti u novom hladnom ratu.

Da li se sadašnji razdor može prevazići?

Apsolutno, ali će to uzeti vremena. Nikakvo značajnije unapređenje odnosa neće biti ostvareno za barem deceniju, ili čak decenije, ukoliko se pad američkog globalnog prestiža i sposobnosti nastavi sadašnjim tempom. S druge strane, pad ekonomskog rasta i strateške pozicije Kine, kao glavni element rusko-kineskog savezništva, mogli bi da uzrokuju imploziju bloka Moskva–Peking pre nego što stagnacija Amerike ode još dublje. Takve pozicije nisu pogodne za unapređenje odnosa. Bajdenova administracija, iz ko zna kojih razloga, stvorila je tzv. hladni rat dva i gurnula Rusiju u ruke Kine. Kako je do ruskog razočaranja Zapadom došlo postepeno od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, ne može se očekivati da Moskva narednih decenija razvije bolje odnose i veće poverenje prema Zapadu.

Ovaj tekst će biti objavljen u „Američkom Srbobranu” i kanadskom „Slovu”

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Jorge
Za naslov ste odabrali tezu iz novinarskog pitanja, a ne iz sugovornikovog odgovora. Čudno.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.