Napolitanke za bratstvo i jedinstvo

Meni je još uvek žao one zemlje, a skoro sam joj zaboravio i ime. Koliko je prošlo od tada, trideset godina? Valjda starim pa mi memorija popušta.

Međutim, uspomene ne blede: Škola IBM-a u Radovljici (Slovenija), vojska u Đakovu (Hrvatska), festival omladine u Prištini, u Ohrid „na jezero” i „na more” u Makarsku.

Hodalo se iz istočnog u zapadno (rimsko) carstvo bez pasoša.

Teši me jedino što sam jedan od retkih koji je uspeo da ostvari ono  „proleteri svih zemalja ujedinite se”. Naime, zet mi je Englez iz radničke porodice.

Druga uteha mi je što sam, opet kao jedan od retkih, ostvario ono „svako će raditi koliko može, a dobijati koliko mu treba”. Učili su nas tu teoriju , ali je sa praksom išlo malo - sporije. Valjda zato što za to treba bogatije društvo.

Plata je ovde obezbeđena za sve (socijalna pomoć), uključujući i dangube, lekari te sami zovu (više pacijenata - veća zarada), u školu ideš kada i koliko hoćeš, a stan odbiješ samo ako ti ulica daje veću slobodu.

Ipak, to nije komunizam. Tom rečju i danas ovde plaše ljude, kao što smo mi plašili malu decu sa „babarogom”.  

Šta nam je bila kriva “babaroga” još uvek se pitam?

Kad je stigla pandemija, zaključavanje i policijski čas dosta toga se ovde pokvarilo. Ta nova realnost u stvari je novi haos. Dolari se štampaju, cene skaču, prodavnice i fabrike se zatvaraju a narod je izbezumljen.

U mojoj prodavnici, gde gde sam ranije uspešno prodavao knjige, nakupiše se i neprodate napolitanke. Zato reših da ih odnesem onima što hrane beskućnike.

Posle pandemije te „vojske spasa” niču kako pečurke. Prošlog petka primetih jednu novu u komšiluku. Natovarih napolitanke, dodadoh sokove, i pravac njihov štand. Uzeli su poklone, vođa mi se zahvali sa osmehom, a mene zagolica crvena zastava na obližnjoj banderi.

Supruga, čiji je deda služio kod Čiče, uvek mi prebacuje da je crveno moja omiljena boja. A ja se branim da je „crveno” kod nas mnogo starije, te da je to tradicionalna srpska boja.

Razgrnuh malo tu crvenu zastavu, kad tamo - srp i čekić. Osvrnuh se unaokolo da proverim da me neko ne prati, a onda natrag do vođe.  „Brotherhood and unity”, kaže Roza, tako mi se predstavila.

Brzo smo se razumeli, skoro da sam se popeo na njihov štand i počeo da držim govor sa uzdignutom pesnicom. Kao ono kad je Lenjin poručivao: „Ne može to više tako, potrebne su promene, nepravda, siromašni su sve siromašniji, a bogati sve bogatiji”.

Od tada svakog petka svratim da se pozdravim sa Rozom. Oni stave svoj štand ispred moje prodavnice i hrane sve više beskućnika. Meni to liči na ranohrišćane u vreme Američke, pardon Rimske imperije, ali Roza kaže da su oni samo dobrovoljci iz ACP (Australijska C. Partija).

A pozdravljamo se sa „brotherhood and unity”, što je valjda prevod za naše „bratstvo i jedinstvo”.

Šta, nisam valjda negde pogrešio?

Džordž Petrović - Đole, Melburn

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika