Tajne iz porodičnih albuma

U periodu između dva svetska rata, najslikaniji delovi Beograda bili su oni koji su i danas najreprezentativniji: Terazije, Kalemegdan, Senjak, Saborna crkva. Razlog je očigledan – svi su želeli prestonicu da prikažu u najboljem mogućem svetlu, ali nije u Beogradu sve uvek bilo samo sjaj i raskoš. Imalo je delova grada bez struje, vode, infrastrukture; nije se nalazila kaldrma svuda, bilo je dosta blata, ali na fotografijama obično su prikazani ljudi koji šetaju lepo obučeni. Mnogi misle da je u predratnom Beogradu vladalo blagostanje, ali pored sjaja, bilo je i bede i siromaštva.

Ovako priču za „Magazin” o nedavno održanoj izložbi „Bio jednom jedan Beograd – Ispred i iza kulisa”, u Kući kralja Petra na Senjaku, započinje Jelena Janić Ljubisavljević, jedna od urednica fejsbuk grupe „Bio jednom jedan Beograd”.

Zlatno doba između dva rata

Izložbom fotografija obeležili su i deceniju postojanja ove grupe, koja je nastala kao rezultat entuzijazma zaljubljenika u stari Beograd. Osnivač je bio nedavno preminuli Dragan Perić, inače dugogodišnji saradnik našeg dodatka, a poslednjih pet-šest godina, uz Jelenu, urednici su i Branka Đorđević Nakaniši, Sofija Mrišuk, Zoran Živković, Dragoljub Gajić Gaja i Željko Vuk.

Ono što je pre jedne decenije započelo kao pasija male grupe ljubitelja starog Beograda, u međuvremenu se pretvorilo u druženje, razmenu znanja, ideja i sadržaja u kojoj učestvuje gotovo 30.000 osoba.

Za izložbu odabrane fotografije prikazuju građevine, ljude i događaje, sačuvane u starim porodičnim albumima. Grupa objavljuje i diskutuje isključivo o fotografijama nastalim do 1941. godine, odnosno do Drugog svetskog rata. Neko je primetio da se na taj način ograničava istorija naše prestonice, ali Jelena Janić Ljubisavljević nas uverava da je upravo suprotno.

– Tom godinom zaista smo postavili neku granicu, ali se neprestano pojavljuju nove fotografije, a najviše slika potiče iz perioda između dva svetska rata. To vreme se pokazalo kao period brzog razvoja Beograda, koji je u Velikom ratu stradao i bio dosta porušen, a onda se dogodio veliki napredak. Grupa ima 30.000 pratilaca, fotografije stižu i dalje iz porodičnih albuma. Nažalost dosta fotografija završi u kontejnerima, ali ipak i one nađu put do kolekcionara – kaže naša sagovornica.

Poslednje fotografije stigle su iz porodičnog albuma Obrada Simića, predratnog advokata, diplomate, novinara, urednika novina „Vreme”, prijatelja glumice Žanke Stokić, koji je prevodio i objavljivao stari strip „Taranu”. Simićev unuk je grupi stavio na raspolaganje veliki broj fotografija, a na osnovu svake može da se ispriča zanimljiva priča.

Mnogi mediji u Srbiji preuzimaju fotografije s fejsbuk grupe „Bio jednom jedan Beograd”, a kako Jelena primećuje, nekada ih obeleže, preuzmu logo, a pokad se objavljuju i bez toga, pa to članove grupe ponekad i naljuti. Žele da se navede bar ime iz čije kolekcije je preuzeto.

Saborna crkva pogled iz dvorišta Konaka kneginje Ljubice

Biti Beograđanin je stanje duha

Pitamo i koliko današnji stanovnici poznaju svoj grad?

– Utisak je da Beograđani ne poznaju dovoljno ni sadašnji period istorije grada, a kamoli onu predratnu. Većina ravnodušno prolazi pored zdanja i ne poznajući ih, a svako od njih ima zanimljivu priču o nastanku i značaju. Beograd je uvek bio sredina u koju se dolazilo, doseljavalo i da bi se grad voleo, nije nužno biti Beograđanin po rođenju. Biti Beograđanin je stanje duha. Mnogo pozitivnih uticaja u Beogradu je i stiglo s ljudima koji su u njega odnekud došli – dodaje naša sagovornica.

Šumadijski trem u kući s bazenom

Kad je kralj poželeo da sazida kuću na Dedinju, mnogi Beograđani požurili su da urade isto. Dedinje je u to doba bilo udaljeno od grada, teško dostupno čak i ako se dolazilo prvim tadašnjim automobilima, pošto putevi gotovo da nisu postojali. Neretko je novi skupoceni „benc” ostajao zaglavljen u blatu, a putnici su do kuća morali peške.

U vreme kada su po Dedinju i Topčiderskom brdu nicale vile po francuskom uzoru i kad je sve francusko, ali i amerikansko smatrano otmenim i popularnim, trebalo je imati petlju i uložiti novac u drugačiju kuću, koja bi prikazivala naš folklor i tradiciju. Baš takvu kuću za poznatog diplomatu, advokata, publicistu i kozera Obrada Simića projektovao je i izgradio građevinski inženjer Borivoje Radenković.

U Tuzlanskoj ulici broj pet (danas Ulica banjičkih žrtava), na ćošku s Ulicom Kaćanskog, na vrhu prilično velikog imanja, niklo je udobno zdanje s elementima moravske arhitekture, sa zalučenim prozorima na prvom spratu i doksatima u parteru, kao i s reprezentativnom divanhanom.

Aleksandar Deroko bio je zadužen za uređenje enterijera: napravio je drveno stepenište i galeriju, koja je u visini prvog sprata optočila osam metara visok hol. Uzor mu je bilo stepenište zatvorenog dvorišta hana u Gusinju. U centralnoj prostoriji nalazio se kamin napravljen od venčačkog mermera. Deroko ga je dizajnirao po uzoru na otvorene zemljane kamine bogatih muslimanskih begovskih kuća s ovog podneblja. Mermeni crno-beli pod napravljen je od murano stakla, a kad bi se stakleni pod sklonio, prostor ispod pretvarao se u bazen!

Nad zastakljenim centralnim kvadratom visio je šest metara dug luster, napravljen od tri vrste kuvanog drveta, vrežama s listovima vinove loze i grozdovima od murana, koji bi svetleli.

Celo imanje bilo je ograđeno drvenim plotom s stilizovanom šumadijskom kapijom čiji su mali krov nosili snažni hrastovi direci.

Prilikom useljenja u kuću, 1927. godine, vlasnik je napravio prijem na kojem je goste dočekivala Žanka Stokić s pogačom, obučena u narodnu nošnju.