Utorak, 31.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NE SAMO O POSLU: IGOR GOJKOVIĆ

Kajmakčalan otrgnuo od zaborava

Posle deset godina strpljivog istraživanja beogradski novinar i publicista rekonstruisao je jednu od najznačajnijih, a zapostavljenih bitaka u srpskoj istoriji i o njoj napisao prvu knjigu
Српска артиљерија на Кајмакчалану (Фото Ристо Шуковић)

Igor Gojković, novinar i publicista, obišao je i Ameriku i Rusiju, ali srce mu se vezalo za jednu planinu na Balkanu i davnu bitku koju je istraživao više od deset godina. Reč je o bici na Kajmakčalanu, jednoj od najvažnijih u srpskoj istoriji, posle Kosovske, Kolubarske i Cerske.

I posle napornog rada, kopanja po arhivama, penjanja po planinskim kotama, doživeo je da knjiga ugleda svetlost dana. Na nedavnoj promociji knjiga „Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. godine” ocenjena je kao kapitalno delo naše istoriografije. Bitka je trajala dvadeset dva dana, od 12. septembra do 3. oktobra 2016. godine. Bila je to prva pobeda srpske vojske posle albanske golgote.

Gojković se seća da je na Kajmakčalan prvi put svratio kada je sa suprugom pošao u Grčku na odmor. Obišao je Krf, Zejtinlik u Solunu i želeo je da vidi još jednu znamenitost. Do najviše kote na 2.520 metara nije bilo lako stići, poslednjih petsto metara uspona savlađuje se hodanjem, nogu pred nogu, zbog strmog uspona. Vreme je bilo prohladno i menjalo se iz minuta u minut. Sem nekoliko šturih informacija s interneta značajnije izvore nije našao, niko nije napisao knjigu, ni publikaciju.

Prvi pohod na planinu

Onda se setio potporučnika s Kajmakčalana, kasnije čuvenog novinara Stanislava Krakova koji je 1931. godine opisao svoj ponovni susret s planinom na kojoj je ranjen: „Sinteza naših pobeda, naših žrtava, naše snage i slave, Kajmakčalan je iščezao u zaboravu godina kao u svojim jesenjim maglama.”

– Kada sam to pročitao, shvatio sam da ni tadašnje generacije, a ne samo ove današnje, ništa podrobnije nisu znale o toj čuvenoj bici. O njoj su postojale jedna mala studija između dva rata i kratka poglavlja u kasnijim knjigama o Solunskom frontu. Nešto se u meni pokrenulo i podstaklo me da zauvek otrgnem od zaborava ovu legendarnu epopeju srpske vojske – kaže Gojković.

Seća se i početka svog istraživanja, prvog izlaska na planinu s grčke strane. Nije mogao da pronađe sve srpske položaje koji su ga zanimali. Savremene karte, čak i one detaljne topografske iz doba JNA nisu bile od koristi, jer su Grci još dvadesetih godina prošlog veka helenizovali sve srpske i turske toponime, a pojedine izmešali i premestili na druge tačke.

(Foto lična arhiva)

Srećom mnogo mu je pomogao naš Vojnogeografski institut, pa mu je svako sledeće penjanje otvaralo nove vidike, a svaki naredni dolazak u kapelu na vrhu planine bio razlog da se isplače, jer to mesto, kako kaže, ključa od emocija.

Bila je to prva pobeda srpske vojske na Solunskom frontu i prvi put da su srpske jedinice posle izgnanstva zakoračile na tlo Srbije. Na toj koti, na 2.520 metara, prolazila je državna granica koju je označavala piramida visoka dva i po metra.

Gojković navodi i kako je na proslavi stogodišnjice čuvene bitke, tadašnji načelnik Generalštaba, general Ljubiša Diković, potresen prizorima, promrmljao sebi u bradu „ovde svaki vojnik treba da dođe”.

– Tada sam počeo da pišem knjigu – kaže autor.

Priznaje da je naročito kuburio s fotografijama ljudi, u želji da što više ratnika predstavi likom i delom. Slika nije bilo iz raznoraznih razloga: prvo, mnogo je vremena prošlo, zatim, arhivi su nastradali u Drugom svetskom ratu, neke fotografije i personalni kartoni su se prosto izgubili. Ali Gojković nije odustajao, tražio je porodice, pisao potomcima od kojih neki žive i na drugim kontinentima, obilazio groblja, fotografisao slike na nadgrobnim pločama.

– Krenem nekim tragom, odem do sela i nađem ono što mi treba. Ali nije uvek bilo tako: dešavalo se da se zaputim, pronađem groblje, kad tamo – bista. I ceo trud mi propadne, tada je bio čest običaj da se višim komandantima postavljaju biste. Moje istraživanje trajalo je deset godina – kaže Gojković i dodaje da je imao podršku brojnih institucija, „Filmskih novosti”, Ministarstva odbrane, ali i pojedinaca među kojima posebno ističe istoričara Mila Bjelajca, direktora Instituta za noviju istoriju, koji je i recenzent knjige.

Igor Gojković je rođen 1969. godine i to u Mokrinu, gde su roditelji, prosvetni radnici, službovali. Odrastao je u Požarevcu, tu je završio i osnovnu školu i gimnaziju i već tada počeo da se interesuje za novinarstvo, pre svega radijsko.

Posle vojske preselio se u Beograd, upisao produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti i vrlo brzo počeo da radi na Televiziji Beograd, u Jutarnjem programu kod Baneta Vukašinovića. Gojković je čuvenog voditelja pozvao preko centrale, pa lokala, i pitao ga da li može da dođe na probu, a Vukašinović, pomalo iznenađen, odgovorio je da dođe sutradan. Prošao je odmah jer je imao dobru dikciju i radijski glas, iskustvo s Radio Požarevca, a onda je, kako kaže, sa svakim godišnjim odmorom napredovao. Kad starije kolege krenu na letovanje njega unaprede, prvo za voditelja Jutarnjeg programa, da bi ubrzo postao i najmlađi voditelj Dnevnika u ono vreme. Radio je s bardovima: Goranom Milićem, Omerom Karabegom, Momčilom Popovićem...

Kao voditelj Dnevnika RTS 1989. (Foto lična arhiva)

Kada je 1993. godine pokrenut Program za inostranstvo, naš sagovornik je postao njegov direktor i mnogo više vremena je provodio u inostranstvu. Emisije su bile namenjene našoj dijaspori, posebno onoj u zapadnoj Evropi, Kanadi i Sjedinjenim Državama. U Americi je bio nebrojeno puta, obično po nedelju dana i obišao je gotovo sve veće gradove osim Majamija, za koji, kako priznaje, nikako nije mogao da složi kockice i poseti ga. I priznaje, nije mu se svidelo ni u Njujorku, ni u Los Anđelesu, već u San Francisku, koji je, kaže, „nekako najpitomiji, najpodobniji za život”.

Gojković je učestvovao u osnivanju više radio i televizijskih stanica u SAD, a postao je i član Teslinog memorijalnog društva u Njujorku.

Zatim je usledio veliki zaokret. Od 2001. godine okrenuo se Istoku. U novembru te godine postavljen je za šefa dopisništva za Srbiju ruske državne radio-kompanije „Glas Rusije”. Na tom mestu proveo je desetak godina, sve dok je taj medij postojao, odnosno dok nije pretvoren u danas poznatiji „Sputnjik”.

Istoriju treba beležiti

Poslednjih desetak godina Igor Gojković bavi se temama vezanim za Srbiju u Prvom svetskom ratu. Urednik je dokumentarno-istorijskog programa beogradske Televizije Front, gde je autor kapitalnog serijala od 366 epizoda „Dnevnik Velikog rata Srbije” koji prati događaje na frontu iz dana u dan od 1914. do 1918. godine. Nešto kao „Dogodilo se na današnji dan”. U međuvremenu, njegova ekipa na isti način počela je da prati i balkanske ratove i međuratni period.

Ima mnogo događaja u 20. veku koje treba otrgnuti od zaborava, a to nije uvek lako, naprotiv, vrlo je teško doći do pravih informacija i dokumenata.

– Istoriju treba zabeležiti, a na svakome je da odluči da li hoće da zna nešto ili neće. Mlade ljude ove teme teško da mogu da zainteresuju, ali kako čovek sazreva, tako ga sve više zaokupljaju istorijski događaji. Pre sto i više godina odigrali su se događaji koji predstavljaju neke od najslavnijih trenutaka u srpskoj istoriji, ali nažalost, to vreme i dalje nije dovoljno istraženo i poznato – podseća naš sagovornik.

Na bojištu posle bitke

Povratak srpskih vojnika u Srbiju

– Osim zauzimanja najviše kote na ratištu i proterivanja okupatorskih vojnika koji su bili na hiljadu metara većoj visini od srpskih vojnika, značaj kajmakčalanske epopeje je u tome što je u njoj srpski vojnik prvi put posle prelaska preko Albanije stupio nogom u svoju otadžbinu. Prizori su bili više nego potresni, vojnici su plakali, klečali na zemlji, ljubili planinski kamen, predosećajući dalje napredovanje. Ipak, posle ovog obračuna ni saveznici, ni Bugari nizu imali dovoljno snage za veće akcije. Uglavnom su vođene rovovske borbe i dopremano oružje, čekao se pravi trenutak za juriš, a on je došao septembra 2018. godine, kada je za samo dve nedelje Bugarska kapitulirala, a za manje od dva meseca oslobođen Beograd – objašnjava Gojković.

Medalja od predsednika Medvedeva

U novembru 2011. Igor Gojković odlikovan je ruskom Medaljom Puškina. Ušao je u istoriju kao prvi Srbin kome je predsednik Rusije, tada Dmitrij Medvedev, lično uručio državno odlikovanje. Svečanost na Gojkovićevo iznenađenje nije upriličena u Moskvi, već u dači koja je bila privatna rezidencija tadašnjeg šefa države Medvedeva. U toj vili svojevremeno je živeo Staljinov ministar Molotov, a mnogo godina docnije i predsednik Boris Jeljcin.

Prvi put imena svih poginulih

Knjiga „Bitka na Kajmakčalanu, septembar 1916. godine” ima 250 strana, kao i četiri poglavlja u kojima se govori o dešavanjima tokom bitke. U monografiji se nalazi 177 priloga s originalnim i savremenim fotografijama, kartama, skicama i dokumentima, kao i panoramskim snimcima. Posebno je značajna jer su u njoj prvi put objavljene fotografije svih ratnih komandanata s Kajmakčalana, kao i imena poginulih i ranjenih oficira Drinske divizije, dela Dunavske divizije i dobrovoljačkog odreda.

Komentari2
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sturm
"Грци још двадесетих година прошлог века хеленизовали све српске и турске топониме" Ne srpske nego Makedonske toponime. Niti srba tamo ikada bilo niti srpski se u egejskoj makedonii nije nikad govorio.
Земунац
Чудо једно да Срба тамо није било када је крајем 19. века у Солуну било 4 српске школе: гимназија, две основне школе за мушку и женску децу и Виша девојачка школа са интернатом за Српкиње из Македоније и Старе Србије.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.