Nedelja, 29.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Škole i partije nisu isto

​U školskim ustanovama gde stoluju autoritarni direktori postoje i biblioteke sa vrednim knjigama, poput onih Teodora Adorna u kojima autor poziva čitaoca na obrazovanje i autonomiju, na kritiku i samorefleksiju, na nepristajanje... Ali šta to vredi kad je malo čitalaca, a još manje onih koji veruju u ono pročitano
(Фото Н. Марјановић)

Kada sam lane đake trećeg mentorskog (najboljeg, takmičarskog) razreda Matematičke gimnazije iz Beograda pitao: ,,Da imate pekaru u Nišu sa 20 radnika, bi li vi birali direktora ili biste pustili samim pekarima da ga izaberu?”, odgovor je bio kratak i jasan: ,,Mi bismo ga birali !”.

Njihovi profesori u Matematičkoj gimnaziji, baš kao i profesori svih srednjih škola Srbije, biraju sebi direktore na drugačiji način – (tajnim) glasanjem kolektiva! Odnosno, na isti način kako se u Srbiji biraju i predsednici političkih partija.

A škole i partije nisu baš jedno te isto.

I to nas na startu primorava da se makar na trenutak zadržimo u lingvističkim vodama. Reč partija dolazi od latinske reči „pars, partis”, što znači deo, delić, strana, i upućuje na nešto nekompletno, parcijalno. Na deo, delić istine, ali nikako na celovitu istinu!

Partije, i belim vranama je to jasno, primarno teže osvajanju vlasti i održavanju na tronu. Zato delove istine „prikazuju” kao celovitu istinu, što je posledično, samo po sebi, izvor raskošnog spektra deformacija i zloupotreba!

Zašto bi u slučaju sličnog izbora upravljačkog kadra i u školi bilo drugačije?

Direktori, na čiji izbor i te kako utiču partije, postaju za tili čas birokratizovani. Strogom disciplinom od kolektiva zahtevaju slepu poslušnost i odanost, prvenstveno od svojih dojučerašnjih ravnopravnih kolega – od profesora! Tako vaspitno-obrazovna ustanova brzo postaje organizacija sa jednopartijskim sistemom, gde se susreću izuzetna moć i neodgovornost. Školski direktor nastoji da kontroliše celokupan život ljudi – kako profesora tako i učenika i gotovo svih pod školskim krovom.

Zato se oko njega i njegovog uskog interesa neumitno formira krug „glasača i simpatizera” koji stvaraju svoj ekskluzivni kružok, sa pravima i mogućnostima koje drugi članovi kolektiva ni približno nemaju. Krug oko autoriteta i autoritarne ličnosti (koji kriju informacije, iako profesionalna etika zahteva nezavisne razmene obaveštenja) na taj način lakše realizuju svoje privatne ciljeve.

Drugim rečima, stvarnost prestaje da se tumači u skladu sa istinom i objašnjava se u skladu sa interesom! A što mudrac reče: „Kad interes viče, istina se ne može čuti.

Pedagoška praksa nadalje ukazuje kako preterano zadržavanje iste osobe na mestu direktora, recimo duže od osam godina, najčešće proizvodi istrošenog lidera a od ustanove pravi plodno tlo za korupciju. U toj situaciji stvara se i zamašan broj njegovih oponenata koji su u međuvremenu izloženi torturi i poniženjima. Da ne pominjemo one, na prvi pogled nevidljive, a duboke, rane koje kolektivu donose stečene navike bespogovorne pokornosti. Nekada davno, u turskom vaktu i zulumu, takav karakter su zvali rajinskim mentalitetom!

U modernijim srpskim vremenima to isto bi se dalo i ovako izraziti: ,,staranje” se lako pretvara u nadzor, a ovaj u kontrolu i izrabljivanje; praćeno različitim oblicima represije. Posledice paternalizma na ličnom planu su sledeće: nedostatak pojedinačne odgovornosti, pasivnost, gubitak sposobnosti za samopomoć i svako samostalno postupanje.

Na kolektivnom planu paternalizam pogoduje širenju konformizma, nekritičkim prihvatanjem postojećeg stanja. Do juče mirni, sabrani i kvalitetni ljudi – u strahu od svojih autoritarnih „zadužitelja”– pretvaraju se (i to neretko, kako vi sa skromnijim životnim iskustvom možda mislite) u častoljubive i častohlepljive ličnosti. Oni su spremni da urade sve kako bi se još više dodvorili vrhovnom autoritetu! Smatraju da bi listom i svi profesori trebalo da budu takvi, ali, eto, ne mogu, a nemaju ni prosuditeljsku moć njih praktičara, prozelita spremnih na dodvoravanje svakom carstvu oko kojeg se širi opojan magnetizam moći i straha.

To je paradigma jednog osujećenog sveta koji poštuje samo vlast i plaši se svega u paranoidnom strahu od nepoznatog.

Najgore od svega je to što se nesloboda i poslušnost prenose na učenike, jer poznato je da oni uče po modelu, putem identifikacije, imitacije... Usvajajući tuđa osećanja, razmišljanja i želje oni ih doživljavaju kao da su lično njihove.

Poslednjih decenija, uz sve ove nedaće i pometnje, na scenu stupa takozvano tržište obrazovanja, gde je nejasno ko će imati prednost: kvalitet nastave ili finansijska korist. Na svakom tržištu postoje pobednici i gubitnici, a na ovom novom obrazovnom tržištu svi ćemo završiti kao gubitnici.

Divne su se misli i zamisli o tome širile našom javnom scenom, o navodnom kvalitetu i modernitetu, a zaboravljalo se na ono što sociologija (Moren) zove otupljena i potkupljena svest. Elem, jedni racionalno do suštine problema ne mogu da dobace, jer im je svest otupljena; drugi su bistri i mogu, ali neće da kažu šta vide – jer im je svest potkupljena.

Celo društvo bi bilo zanimljivo „provući” ispod ove dve optike, da konačno znamo gde smo i kuda idemo.

U istim tim školskim ustanovama gde stoluju autoritarni direktori postoje i biblioteke sa vrednim knjigama, poput onih Teodora Adorna u kojima autor poziva čitaoca na obrazovanje i autonomiju, na kritiku i samorefleksiju, na nepristajanje... Ali šta to vredi kad je malo čitalaca, a još manje onih koji veruju u ono pročitano. Zabrazdili smo daleko, predaleko. Zaboravili smo na elementarnu istinu – da je obrazovanje najznačajniji resurs društva, a ne azil za socijalne slučajeve, kojem se poklanja najmanje pažnje. Stoga ne treba da čudi to što danas poluobrazovanje ne prethodi obrazovanju nego proističe iz njega.

Zato, na kraju, pročitajte s posebnom pažnjom sledeću opservaciju:

Pre deset godina Neda Todorović, profesorka Fakulteta političkih nauka u Beogradu, sa žaljenjem je konstatovala da su na fakultete počele da dolaze generacije koje su manje obrazovane od svojih roditelja.

Ovo nije (dobra) politika. Ovo je naša stvarnost. Naša gorka stvarnost!

Profesor sociologije, urednik „Ogledala”, časopisa učenika i profesora srednjih škola Beograd

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.