Niko nema koristi od piraterije

Autor knjige ulaže godine rada, veliki trud za istraživanje i pisanje jedne studije, izdavač angažuje urednika, prevodioca, lektora, korektora, dizajnera, štampariju, kako bi objavio to delo, i onda ga neko ukrade, fotokopira ili nedozvoljeno ga postavi na internet; bez autorskih prava učini ga dostupnim svima. Intelektualni rad velikog broja ljudi time je poništen. Sa ovim problemom suočava se veliki broj izdavača u Srbiji, naročito onih čija izdanja koriste studenti, što dovodi u pitanje ostanak njihovog posla. Zbog toga je u okviru 65. Međunarodnog beogradskog sajma knjiga održana celodnevna tribina „Izdavaštvo i javni interes”, u organizaciji Udruženja profesionalnih izdavača Srbije, podeljena na tri okrugla stola: „Piraterija protiv društva ili društvo protiv piraterije”, „Mudrost kulturne politike u digitalnoj transformaciji” i „Međunarodno integrisanje izdavačke produkcije Srbije”.

Prema rečima Gojka Božovića, koji je moderirao prvom sesijom, piraterija je veliki izazov savremenog društva zbog toga što u javnom prostoru postoji nerazumevanje toga da su autorska prava svojinska prava, tako da se mnogi njom služe ne znajući da time čine nešto što nije dobro.

– Međutim, piraterija nije u interesu samo izdavača i autora već i onih koji koriste njene plodove dugoročno. Ako bi sve knjige postale dostupne javno, šta bi onda bio motiv za izdavače da objavljuju nova izdanja i za autore da ih pišu. Svaki pisac želi da zaštiti plodove svog rada, svoju imovinu, a autorska prava se u tom smislu ne razlikuju od bilo kog drugog imovinskog prava. U digitalnom svetu postoji jedna opasna ideja da sve treba da bude dostupno i da sve treba da bude digitalizovano tako da bude dostupno. To nije u interesu autora, izdavača ni široke javnosti, već je protiv društvenog i javnog interesa, pre svega dela koje koristi akademska zajednica, iz oblasti društvene teorije. Kada ne bi bile zaštićene autorskim pravima, niko ne bi imao koristi da ih objavljuje, a društvo bi bilo osiromašeno za važna znanja – smatra Božović.

Kada je reč o zakonskoj regulativi, on je mišljenja da je u jednom segmentu ova oblast uređena, zbog toga što se knjige uglavnom ne objavljuju bez plaćanja autorskih prava prevodilaca, vlasnika autorskih prava ili autora. Sređenija je i situacija u vezi sa foto-kopirnicama.

– Organizacija za zaštitu reprografskih prava uspela je da u jednom broju slučajeva nametne poštovanje reprografskih prava. Ali u digitalnom svetu postoje veliki problemi, kao i iluzija da kao što nam je dostupan sadržaj društvenih mreža, mnogih portala i blogova, da jednako treba da nam budu dostupni i sadržaji knjiga. Postoje specijalizovani sajtovi na kojima se mogu naći sve knjige koje su objavljene u novije vreme na različitim jezicima. Na društvenim mrežama se u okviru otvorenih i zatvorenih grupa dele autorski tekstovi i knjige, iako su zaštićene autorskim pravima – navodi Božović, uz napomenu da u zemljama Evropske unije nikome ne pada na pamet da neovlašćeno deli filmove ili muzičke zapise i PDF izdanja knjiga, a da kod nas primena zakonskih rešenja mora da bude sofisticirana i da prati nove modele piraterije na internetu.

Govoreći o kulturnoj politici u okviru drugog okruglog stola, koji je moderirala Bora Babić, profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, prof. dr Milena Dragićević Šešić istakla je sličan problem, gde svi smatraju da je kultura besplatna i da je svima dostupna, a naročito se time služe oni koji su u upravnim odborima nekih institucija kulture.

– Niko od njih ne plaća ulaznice, kultura se smatra besplatnom. Međutim, članovi bordova filharmonija u svetu smatraju da plaćanjem karata finansiraju kulturu. Kod nas bi bili uvređeni – zapazila je profesorka Šešić.

Profesorka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Vladislava Gordić Petković zapazila je da postoji mnogo zabluda o tome da je internet nepregledni okean informacija i da elektronska knjiga ništa ne košta, dok su neke biblioteke nedostupne za širu javnost. Sociolog interneta prof. dr Dalibor Petrović ukazao je na to da se upravo na univerzitetima čuva duh 20. veka i da je država ta koja na pravi način treba da podrži i da pravno uredi digitalizaciju.

Vladislav Bajac moderirao je trećom sesijom o temi međunarodnog integrisanja izdavačke produkcije Srbije:

– Ta ideja je zamišljena da pokrije možda najveće i najmanje poznato polje u našoj javnosti, a to je tema na koje načine naša kultura biva uopšte prisutna u svetu. Geografski gledano prostor na kojem nisu potrebni prevodi naše književnosti, potom balkanski prostor, pa Evrope i sveta. Tako sukcesivno gledano – što smo dalje, to nas manje ima. Postoje neki elementi na osnovu kojih možemo da kažemo da ponešto jeste urađeno, ali zapravo, cela je suština u tome da se spoji individualni angažman sa određenim institucijama. Ali pošto ne postoji kopča ideja pisaca i izdavača, sa diplomatijom, bibliotekama, univerzitetima, slavističkim centrima, ono malo kulturnih centara u svetu... kako možemo da se predstavljamo na međunarodnim sajmovima knjiga i na drugim manifestacijama – kaže Bajac, navodeći primere čak i nekih malih zemalja koje su se dobro snašle u ovom problemu, a među kojima nema Srbije.

Prema njegovim rečima, važnu ulogu može da ima i Ministarstvo kulture, kao i inostrane fondacije za podršku prevođenju, zatim, programi Erazmus i Kreativna Evropa.

– Češće pomoć dobijamo spolja nego što se mi sami organizujemo. Nemamo nove planove, ni udružene snage, a suviše dugo traje stanje statusa kvo – smatra Bajac. On navodi primer Edicije „Geopoetike” – „Srpska proza u prevodu”, koja je za deset godina objavila na engleskom jeziku desetine knjiga naših autora, a dobila je nagradu londonskog sajma knjiga, zajedno sa izdavačima Ujedinjenog kraljevstva i pobedila u najužem izboru za Nagradu udruženja književnih prevodilaca SAD.