Gorničevo ratom razoreno

Čačak – Na dužini od oko 50 kilometara bili su logori naše Vojske: divizija do divizije, puk do puka, junaci sa Cera, Kolubare, preživeli sa ostrva Vido, oporavljeni vojnici iz Bizerte. Ti „bedni ostaci” vojske u plavoj francuskoj uniformi sa šlemovima na glavama, naoružani francuskim oružjem, predstavljali su te 1916, ubojitu silu.

Budili su se s jednom mišlju i željom: krenuti već jednom na neprijatelja, vratiti se u porobljenu zemlju, među svoje ukućane koje godinama nisu videli. Prilika za to ukazala nam se u avgustu 1916. u Gorničevskoj bici, jednoj od najkrvavijih na Solunskom frontu, u kojoj sam učestvovao i ja, Dragoljub Savić. Vojni stručnjaci i istoričari ubrzo će utvrditi da su Gorničevska i Kajmakčalanska bitka rešile sudbinu Solunskog fronta, pa i sudbinu zemlje.

Moja jedinica, druga četa prvog bataljona, 23. puka Vardarske divizije, bila je u rezervi Vrhovne komande, kad stiže naređenje da krenemo prema Gorničevu. Došli smo vozom na samo ratište i iz vagona razvijamo se u strelce, neprijatelj je na oko 400 metara.

Bio sam u činu potporučnika jer su svi đaci kaplari, iz onog Bataljona 1.300 kaplara, imali taj čin. Ustvari, imali smo ga još od 1915. A na Solunskom frontu zateklo se oko 700 kaplara jer je polovina poginula u Kolubarskoj bici i kasnije, povlačeći se kroz albanske vrleti. Sa mnom u četi bila su i moja dva druga iz đačke: Sreten Tadić iz Beograda, student arhitekture, i Dragomir Tadić iz Valjeva, docnije profesor univerziteta i doktor nauka. U 23. puku bilo je 28 potporučnika, nekadašnjih đaka kaplara.

Bilo je oko 10 sati. Vreme sunčano, lepo, toplo, avgust je. Dunavska i Drinska divizija imale su velike gubitke, po četiri hiljade ljudi, ali nemam vremena da razmišljam o tome. Evo ih: razleže se bugarsko „ure” na levom krilu koje branim sa svojim vodom. Zbijena bugarska pešadija pomoli se na nekih stotinak metara od naših rovova. Brza paljba naših strelaca, koji su u stojećem stavu iz rovova bacali pripremljene ručne bombe, uništila je taj prvi talas. Ali čujemo komandu bugarskih oficira i – evo ide drugi juriš – pa opet ista slika. Plotunima ih prikujemo za zemlju i pokosimo a zatim, kao da su rešili da izginu – iznova jurišaju.

Krenemo u protivnapad i samo što smo prešli najviše trideset metara, sudarismo se sa masom Bugara. Na suncu, u letnjoj žezi, svetlucaju bajoneti i borimo se prsa u prsa. Pešaci, utonuli u masu Bugara, bacaju teške rančeve s leđa i samo razmahuju bajonetom i probijaju pijane Bugare. Na tom mestu bitka je vođena šest dana, Bugari i Nemci nisu više mogli da nas pomaknu. Potom je usledila naša ofanziva i neprijatelj je počeo da odstupa ka Gorničevu, gde će se odigrati strašna bitka. Bugari i Nemci uspeli su da zarobe divizion artiljerije Drinske divizije – tri baterije sa 12 topova – ali bez zatvarača, poginuo je komandant diviziona potpukovnik Pejović.

Glavni napad Bugara bio je na Gorničevu. Moj vod bio je na putu prema Bitolju, kod sela Donji Vrbeni. Bugari su imali strahovite gubitke i da bi zadržali svoje trupe u odstupanju, uvedu u borbu konjicu, pet eskadrona sa oko dve hiljade konjanika. Napade nas konjica na širokom Lerinskom polju, potisnula odred francuske pešadije, a u borbu se upusti naš bataljon dobrovoljaca pod komandom Milutina Nikolića, i to da bi spasao Francuze. Neiskusni dobrovoljci ginuli su brzo tako da je bataljon prepolovljen.

Pustili smo ih blizu, na pedesetak metara, i pokosili mitraljezima i brzom puščanom paljbom. Tu sam video neobičan prizor: stotine konja bez jahača sumanuto je jurilo poljem, preskačući mrtve i ranjene na zemlji, konji su preletali preko glava naših vojnika. U početku, konjica je uspela da se probije do štaba brigade i zarobi dve baterije, a komandant brigade Dragoljub Uzun Mirković jedva je spasio glavu.

Ali na Gorničevu naše čete kao da su dobile krila. U trku, prsa u prsa, seku bajonetom. Rafali naše artiljerije rove zemlju, komadaju ljude. Gorničevo, nekad tiho selo u vatru je pretvoreno, rastrojene neprijateljske jedinice povlače se u neredu. Tu, u selu Novaci, jureći prema Bitolju, povratismo one baterije a Bugari su ostavili i svoju artiljeriju i dali se u bekstvo.

Moj vod je imao petoricu mrtvih i 14 ranjenih. U bataljonu – oko 150 poginulih. Pogibe mi najbolji drug Siniša Buđevac, đak kaplar. Bio je student filozofije i poliglota, govorio je pet jezika. Beše kratkovid pa je odbijen na pregledu. Ali žestoko se bunio, nije mogao da se pomiri s tim da ne učestvuje u ratu. Bili smo u Skoplju u istoj četi, spavali na podu. Njegov hrabri vod uspeo je da osvoji Kotku, ali je na njoj zauvek ostao Siniša. Od municijskog sanduka napravljen je krst i tu je sahranjen, bez oproštaja jer za to nije bilo vremena.

Ovo svedočenje Dragoljuba Savića, odlikovanog sa tri Obilićeve medalje za hrabrost, kasnije počasnog građanina Pariza, zabeležio je čačanski književnik Antonije Đurić.