Važno je imati dobra pravila primenjiva u praksi

Pre nekoliko meseci, baš u doba predizborne kampanje, vodila se polemika oko toga treba li finansirati projekte za snimanje novih filmova naših uvaženih reditelja Gorana Markovića i Želimira Žilnika. Ta polemika je u to vreme imala i politički predizborni prizvuk. Ovaj komentar pišem sada, kada su izbori odavno završeni i kada je izabrana nova vlada, da bih izbegao bilo kakvu političku diskusiju u vezi s mojim stavom.

U Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (u novoj vladi su ti resori podeljeni u dva ministarstva) pravilo je da svi univerzitetski i naučni radnici odlaze u penziju s napunjenih 65 godina života. To automatski znači prekid finansiranja njihovog rada iz fondova pomenutog ministarstva. Među profesorima i naučnim radnicima zaposlenim u institutima ima mnogo i svetski priznatih naučnika na koje se primenjuje pomenuto pravilo i niko se zbog toga ne buni, jer pravilo važi za sve, bez izuzetaka. Ukoliko neko od penzionisanih profesora i naučnih radnika obezbedi finansiranje nekog svog projekta sredstvima domaćih ili stranih investitora, fakulteti i instituti rado pružaju svu tehničku i drugu pomoć u realizaciji tako finansiranih projekata, jer realizacija tako finansiranih projekata skoro u svim slučajevima uključuje i angažovanje drugih naučnih radnika zaposlenih u tim institucijama.

Primer primene dobrih pravila je i raspodela nagrada sportistima osvajačima medalja na Olimpijskim igrama, svetskim i evropskim šampionatima. Primenom tih pravila tačno se zna ko i kada ima pravo na određene dobiti usled osvajanja pomenutih medalja i kolika su ta primanja u novčanim iznosima. Niko od sportista, koliko ja znam, nema primedbu na takav odnos jer se sve unapred zna.

Mislim da slično pravilo treba primenjivati i u slučaju finansiranja projekata iz oblasti kulture, u ovom slučaju filmske industrije. Sva ministarstva imaju određena sredstva koja izdvajaju za projekte iz svojih resora delatnosti. Zbog toga se mora voditi računa da se ta sredstva pravilno i pravedno raspoređuju. Ukoliko bi se finansirali projekti uvaženih pomenutih reditelja, onda bi sigurno neki mladi, možda isto toliko talentovani reditelji, ostali bez mogućnosti da kroz neke svoje projekte iskažu svoj talenat. Uvođenje takvog pravila ne bi značilo da se ukida i mogućnost rada bilo kojem reditelju koji obezbedi sredstva za snimanje svojih filmova sredstvima nekih drugih producenata (finansijera). Verujem da bi „država„ i u tim slučajevima pomogla, jer bi to značilo i dobijanje posla za niz ljudi koji moraju biti uključeni u proces snimanja bilo kojeg filma.

Kad bih proširio temu, mogao bih da se osvrnem i na nepostojanje jasnih pravila za, na primer, sahranjivanje u Aleji zaslužnih građana, dobijanje nacionalnih penzija samo za umetnike, a ne i za neka druga zanimanja, itd.

Dobra i primenjiva pravila, u nekim slučajevima i zakoni, mogu da reše mnoge nepotrebne nesporazume u društvu.

Dr Dragoljub Dakić,
dipl. inž., naučni savetnik u penziji