Treba li privatizovati EPS

Napis međunarodnog finansijskog konsultanta Nebojše Katića o situaciji u EPS-u, objavljen 2. novembra u listu „Politika”, izazvao je posebnu pažnju šire javnosti u Srbiji. Znalačkom umešnošću, koncizno i pregledno, opisao je sadašnju vrlo nepovoljnu privrednu situaciju u najvećem javnom preduzeću Srbije i obrazložio razne dileme u vezi s rešavanjem nastalog stanja.

Rešavanje problema i teškoća u EPS-u nije lako ni jednostavno. Pitanje je treba li najveći nacionalni resurs, koji predstavlja kičmu privrede, transformisati u akcionarsko društvo, čime se otvara mogućnost uključivanja zainteresovanih domaćih i stranih investitora, koji bi državu, kao većinskog vlasnika, podsticali na brža radikalna rešenja u prevazilaženju sadašnjeg nepovoljnog stanja u tehnološkoj, kadrovskoj, upravljačkoj i finansijskoj sferi. Ukazano je na moguće rizike i nedostatke takvog pristupa za rehabilitaciju sadašnjeg izrazito nepovoljnog finansijskog stanja u EPS-u.

Drugi mogući pristup je radikalna reorganizacija EPS-a, razdvajanjem energetske delatnosti od rudarske delatnosti, na principu međusobno čistih računa. Autor je ovde stao, verovatno zbog ograničenog prostora ili drugih razloga.

Iz svog iskustva, kao jedan od članova upravljačkog tima na izgradnji i eksploataciji prve moderne termoelektrane u Srbiji posle Drugog svetskog rata, TE „Kolubara A” u Velikim Crljenima 1956–1960. godine, ukazao bih na prednost razdvajanja delatnosti u EPS-u. Nova elektrana bila je osnovana i organizovana kao posebno elektroprivredno preduzeće, a rudnici uglja kao posebno rudarsko preduzeće, s otvorenim i jamskim kopovima, sa sedištem u Vreocima.

TE „Kolubara” je kupovala ugalj od Rudarskog basena „Kolubara” po ugovorenoj prosečnoj kaloričnoj vrednosti uglja od 1.700 kkal., kako su projektovani i izgrađeni kotlovi. Ugalj je isporučivan železničkim kompozicijama. Svaki vagon meren je na kolskoj vagi na ulazu u krug elektrane i uzimani su uzorci uglja za proveru kalorične vrednosti. Fakture za isporučeni ugalj, po ugovorenoj kaloričnoj vrednosti, isplaćivane su nedeljno. Na ovaj način bili su onemogućeni prodaja i plaćanje jalovine i blata. Elektrana je poslovala pozitivno s natprosečnim profitom, kao i celokupna „Elektroprivreda Srbije” u to vreme. Zaposleni i rukovodstvo u „Elektroprivredi Srbije” vodili su brigu o smanjenju sopstvene potrošnje i gubitaka u proizvodnji, prenosu i distribuciji električne energije. Rudari su vodili računa o kvalitetu isporučenog uglja i povećanju prihoda blagovremenim isporukama ugovorenih količina uglja. Iz navedenog proizlazi neophodnost radikalnog rešenja, ponovnim razdvajanjem rudarstva od elektroprivrede, na principu čistih računa.

Treće ključno pitanje je da li je možda projektovana veličina kapaciteta TE „Nikola Tesla A i B” u Obrenovcu bila adekvatna u odnosu na procenjene zalihe uglja u rudarskom basnu „Kolubara” i njihovu prosečnu kaloričnu vrednost kako su projektovani i izgrađeni kotlovi u TE „Nikola Tesla”. Sada je jasno da neki proračuni nisu bili sigurni pa je jedini pravi izlaz iz nastale situacije u postepenoj konverziji postojećih kotlova s uglja na korišćenje prirodnog gasa.

Četvrto, neophodna su radikalna kadrovska rešenja i to da EPS-om upravljaju elektro i mašinski inženjeri, a rudnicima ulja rudarski inženjeri. Ne isključuju se i druga bolja rešenja.

Dragutin P. Dragojević,
najmlađi član tima menadžmenta na izgradnji TE „Kolubara A” 1956.