Kosovski čvor i briselski (ne)sporazumi

„Slonovi i kada vode ljubav i kada se tuku, trava je povaljana” (Afrička poslovica)

Prema legendi, antički kralj Mida vezao je na volovskoj zaprezi komplikovani čvor koji niko nije mogao da odveže, sve dok se Aleksandar Makedonski nije pojavio i ovaj problem rešio tako što je čvor presekao mačem. Analogija rešavanja problema mačem na Balkanu je dosta opasna, a često podseća i na mit o Lernejskoj hidri kojoj kada odsečete jednu glavu (problem) imate dve nove.

Kosovski problem već ima mnogo neraspetljanih čvorova, ali je trenutno natezanje užeta zapelo oko Zajednice srpskih opština.

 Tačka 1. Briselskog sporazuma jasno, nesporno i nedvosmisleno predviđa (citiram): „Asocijaciju/Zajednicu opština sa srpskom većinom na Kosovu”. Otuda Kurtijeva izjava da je formiranje Zajednice iz Briselskog sporazuma nemoguće, jer na Kosovu ne postoje srpske opštine, već opštine sa srpskom većinom, predstavlja pravnu besmislicu.

S druge strane, srpska strana se ovim sporazumom obavezala da dezintegriše svoje dosadašnje bezbednosne, političke i pravosudne državne strukture koje su postojale kao efektivni paralelni sistem Republike Srbije na Severu KiM i utopi ih u sistem Kosova.

Tako je tačkom 7. Briselskog sporazuma predviđeno postojanje samo jednih policijskih snaga – „Policije Kosova”. Istom tačkom sporazuma utvrđeno je: „Sva policija sa Severa Kosova biće integrisana u okviru kosovske policije”, kao i da će se pripadnicima srpskih bezbednosnih struktura ponuditi ekvivalentna pozicija u kosovskim bezbednosnim strukturama (tačka 8. Sporazuma). Sudski sistem vlasti se takođe integriše u kosovske okvire (tačka 9), dok lokalni izbori i samim tim organi vlasti koji su do tada funkcionisali u okvirima srpskog političkog sistema, sada se organizuju pod okriljem kosovskih zakona (tačka 11).

Pravno gledano, ugašena je efektivna državna struktura koja je u određenim srpskim delovima postojala paralelno. Zauzvrat je trebalo da se dobije formiranje zajednice opština, koje u ustavnopravnom smislu nije imala nikakvih ozbiljnijih  pravnih ovlašćenja karakterističnih za federalne jedinice, pa ni pokrajine. Tačka 4. Sporazuma se poziva na Evropsku povelju o lokalnoj samoupravi i predviđa da opštine mogu sarađivati i koristiti svoja (lokalna) ovlašćenja kolektivno. U suštini, sam sporazum Zajednici opština kao zbiru lokalnih entiteta daje ovlašćenja koje one po prirodi stvari već pojedinačno imaju. Na to se pridodaju nadležnosti u oblasti obrazovanja koje se često uporedno gledano prepuštaju manjinskim zajednicama, kao i zdravstvo koje kosovske strukture i nemaju razvijeno.

Ako sa ustavnog prava ovu trampu prevedemo na narodni jezik može se reći da su predata ozbiljna i efektivna državna ovlašćenja za mačku u džaku. Istine radi, nesporno je da kakva-takva koncentracija i teritorijalno političko grupisanje, makar bilo i simbolično, uvek predstavlja značajan politički potencijal.

Albin Kurti ekstremno i izričito odbija i ovaj, jedini, a opet pretežno simboličan ustupak iz ugovora od 2013. godine, koji je morao biti ispunjen još 2015. godine, čime direktno krši odredbe ugovora. Albanska strana se poziva na odluku Ustavnog suda Kosova (decembar 2015) koji je odredbe Briselskog sporazuma u delu o Zajednici srpskih opština proglasio nesaglasnim sa pravnim poretkom Kosova. Ustavni sud Srbije je više od godinu i po dana pre toga (2014) požurio da odbaci mogućnost ocenjivanja Briselskog sporazuma, iako su svi teoretičari, ustavni i međunarodni pravnici na konsultativnoj sednici, sem jednog profesora koji je istovremeno bio savetnik Vlade Srbije, ukazali da se ovim sporazumom krši Ustav Srbije, a na ovom stanovištu je stalo i četvoro sudija Ustavnog suda sa izdvojenim mišljenjima u ovom predmetu, od kojih je troje imalo doktorat iz ustavnog prava.

Pored tipičnih diskriminacija s kojima se suočavaju preostali i proterani Srbi (uzurpacija imovine i problemi sa dokumentima), trenutna albanska vlast predvođena Kurtijem pokazuje ekstremno netolerantan odnos uz neka i za ovdašnje podneblje previše drastična kršenja prava. Odluka Ustavnog suda Kosova o vraćanju 23 hektara zemlje manastiru Dečani se ne sprovodi sedam godina, a posebno  je bilo neljudski sistemsko maltretiranje Dragice Gašić, povratnice u Đakovici.

Iako poslednjih godina međunacionalna varničenja na Balkanu često služe u predizborne svrhe, na buretu baruta dovoljna je jedna iskra pa da dođe do eksplozije nasilja. Setimo se ubijenog srpskog svata u Sarajevu ili sukoba srpskih i hrvatskih policajaca u Borovom selu, nakon čega su buknuli ratovi u BiH i Hrvatskoj.

Nespornu odgovornost za navedenu situaciju u ogromnoj meri snosi i EU, koja je jedna od strana potpisnica Briselskog sporazuma. Naime, Srbija i Kosovo navedeni Briselski sporazum nisu potpisali međusobno, nego je svaka od strana to učinila sa EU, koja je samim tim i garant, ali i strana koja je direktno odgovorna za sprovođenje i posledice Briselskog sporazuma. 

Viši naučni saradnik Instituta za uporedno pravo i direktor kampanje pokreta „Kreni – promeni”