Biometrija i propaganda

Propagandisti biometrijskih dokumenata u Srbiji kao jedan od glavnih argumenata (pored savremenosti) navode povećanje bezbednosti podataka. Verovatno ne znaju da je Brus Šnajer, (čovek iz čijih udžbenika uče o kriptografskoj zaštiti), još pre dve godine osporio bezbednost podataka biometrijskih pasoša. Nije jedini – godinu dana kasnije sličan zaključak je doneo i renomirani FIDIS konzorcijum. Ako ništa, to bar govori da je za početak pametno sačekati iskustva drugih zemalja i ne žuriti previše.

No, i da su stvari u tom pogledu potpuno čiste, ne može se sve svesti na jedan aspekt. Nauka bez etike opasna je stvar – gasne komore i nuklearne bombe svojevremeno su bili vrhunski domet nauke i „savremenosti”, ali najniži domet ljudske etike. Ova problematika nije primarno tehnološkog, već etičkog i društvenog karaktera. Ona preti da iz temelja redefiniše odnos građanina i države pod uticajem kulture bezbednosti – biometrijske lične karte i pasoši počinju agresivno da se nameću tek posle događaja od 11. septembra i to direktnom politikom zastrašivanja građana. Niko, međutim, do dana današnjeg nije objasnio na koji način bi biometrijska dokumenta sprečila terorističke napade – svima je jasno da teroristi kriju svoje namere, a ne identitet... Sa druge strane, prikupljanjem biometrijskih podataka u ultimativnom pogledu država šalje signal da je nepoverljiva prema svim građanima, bez izuzetka. Pobornici biometrije u Srbiji kažu da je „mastiljava” biometrija i ranije uzimana od svih građana, a ne samo od kriminalaca. „Zaboravljaju”, pri tom, da navedu da je to nasleđe komunističkog režima, da to nije bio biometrijski sistem identifikacije u užem smislu i da nije postojala centralna biometrijska baza.

Objektivnost naših političkih i medijskih krugova kada je reč o ovom pitanju na veoma je niskom nivou – kako inače tumačiti činjenicu da se svakog dana u javnosti kao mantra ponavlja da je biometrijski pasoš uslov za bezvizni režim za građane Srbije, a da nijednom nije prokomentarisana nepopularna činjenica da Hrvatska nema takav pasoš, a godinama ima bezvizni režim sa većinom članica EU i paradoks da Makedonija više od godinu dana ima uveden biometrijski pasoš, a od bezviznog režima nema ni početno „b”? Uz to, vredi upitati hoće li će gdin Božidar Đelić u kontrolnim šalter-posetama MUP-a proveriti i da li službenici uredno obaveštavaju građane o mogućnosti da uzmu ličnu karte bez čipa, s obzirom na sve veći broj vernika koji se sveštenstvu SPC-a žale da ih niko ne pita za izbor osim ako to sami prethodno ne traže (odatle je i jasno zašto je toliko broj ljudi „izabrao” ličnu kartu sa čipom)? Zašto u štampanim i elektronskim medijima ne možemo da pročitamo da je vlada Nemačke pod pritiskom levičarskih stranaka i misleće javnosti prošlog meseca odustala od obaveznog uzimanja biometrijskih podataka građana za novu ličnu kartu? I koliko ljudi u Srbiji zna da će konzervativci u Velikoj Britaniji povući biometrijske lične karte ako dođu na vlast? Mnogo je pitanja koja čekaju na odgovor naših političara i „nezavisnih” medija – da li ćemo ga već jednom dobiti.

Treba naglasiti i to da su biometrijski sistemi identifikacije daleko problematičniji zbog tokova koje otvaraju u budućnosti, nego zbog onoga što već jesu. Razvojem ovakvih ili konceptualno sličnih sistema država totalnog nadzora može postati realnost u narednim decenijama. Uspostavljanju tzv. informaciono kontrolisanog društva posebno pogoduje koncept centralne baze podataka i korišćenje univerzalnih identifikatora, uz postepeno ukidanje anonimnosti prilikom obavljanja elektronskih transakcija. Forsiranje biometrije prilikom kupoprodajnih usluga (poput biopay koncepta, gde kupujete jefitnije ako ostavite otisak prsta na aparatu) dodatni je stimulans za takav razvoj događaja. Ukoliko bi anonimnost tokova novca jednog dana bila uništena, to bi bio krah slobodnog društva. Pojedinac pod nadzorom postao bi oportunista u svakom pogledu. Stoga je važno uvideti potentnost konceptualne strane biometrijskih sistema identifikacije, a ne samo sadašnju paradigmu. Da li je to neko pomenuo Mišela Fukoa?

Sa druge strane, čip na današnjim ličnim kartama za koju deceniju mogao bi evoluirati do implantat-biočip rešenja, što je samo po sebi neprihvatljivo. Tačnije, danas je neprihvatljivo – s obzirom na agresivnu i krajnje nelojalnu kampanju probiometrijskih krugova. Ne bih se začudio da kroz dvadesetak godina to bude sasvim normalna stvar, pod istim pretpostavkama savremenosti i bezbednosti. Tada će se to verovatno reklamirati i kao moderni pirsing.

SPC je bila veoma aktivna po pitanju debate o biometrijskim sistemima identifikacije, organizujući prve stručne skupove i dajući inicijative za izradu prvih naučnih studija. Vladino rešenje da građani mogu da biraju između lične karte sa i bez čipa plod je te aktivnosti i mogućnost za sve građane koji cene svoju privatnost i gledaju malo dalje u budućnost. A takvih je puno i među vernicima i među ateistima. www.covekitehnologija.com

Đakon