Čini mi se da sam video cica-macu

Crna slutnja spustila se nad Srbijom. Crna kao crna rupa, kao kosmički mrak koji preti da nas sve proguta... Tamna prilika vreba sa sveže uzoranih njiva... Iz prikrajka... kao neprijatelj... spreman da napadne... Kažu – videli su ga! Tu je, među nama. Dobro je, dodaju stručnjaci, ako vam samo prepreči put, ali opasno je ako vam se prikrade s leđa. Strah je zavladao u srpskim domaćinskim kućama. Kapije su zabravljene... Prvi sumrak oterao je meštane vojvođanskih sela u sigurno, kraj vatre, makar kubik drveta iznosio astronomskih 12.000 dinara. Strah nema cenu. Jer, napolju je opasno čim padne prvi mrak, obavijen ravničarskom gustom maglom. Krv se ledi u žilama. Nije ni vuk, ni lisica, ni šakal, ni divlja svinja... Nešto novo, srpskom domaćinu nepoznato... Opet strani neprijatelj. Srbija se umiriti ne može. Ponovo je na meti divljih, krvoločnih, opasnih... Još kada se tu umešaju tabloidi... Gotovi smo, nema nam spasa! Crni panter je među nama! Pratimo mu svaki trag, nišane ga lokalni lovci. Svi čekaju kad će ovaj uljez da krene u krvavi pir. Umešali su se tu i biolozi, zoolozi, zaštitnici prava životinja... Priče, poput narodnih umotvorina, prenose se od kuće do kuće... Od televizije do televizije... Od novina do novina, preko društvenih mreža do viber grupa... Tvitera! A tada je najopasnije. Panika je uzela maha... Kao u nekom triler-hororu. Ovoga puta, stvarnom. Čim televizija izveštava u udarnom terminu, čim je panter na naslovnim stranama novina... Potisnuo je čak i političare. Idealna zanimacija za depresivne jesenje dane kada će Merkur, po ko zna koji put, postati retrogradan, kada će nas magle progutati, i prazni novčanici... koji više liče na jezive čeljusti crnog pantera. Nije to nikakva krimi-organizacija, niti maskirani teroristi koji haraju turskom metropolom. To su samo naše utvare... koje nam se priviđaju, koje nam u san dolaze, kao košmari... A kako i ne bi? Pa ko ne bi poludeo od toliko informacija. Ko bi preživeo ukrajinsku krizu, toalet papir od 1.000 dinara, neizvesnost sa juga zemlje, ali i sve one bolesti kojima nas plaše sa televizije. Lakoverni, i svi oni koji s velikom pažnjom i dečijom naivnošću prate TV program, odavno su bolesni. Jer, televizija nam tako kaže. Ali je zato tu crni partner, pobegulja, da nas ipak osvesti i trgne iz jesenjeg magnovenja. I pokaže nam koliko smo zapravo još uvek živi. Spremni za šalu, sprdnju, onda kada nam je najteže. Za nas još uvek ima spasa.

Panterizacija, koja je zavladala srpskim društvom, donela nam je neku novu epidemiju, epidemiju smeha, duhovitosti, inteligencije... U pravi čas, spas za sve nas! Hvala nebesima na crnoj prilici. Neka žive mit i legenda... Oni su nas održali. A što bi rekao i čuveni animirani junak, kanarinac Tviti: „Čini mi se da sam video cica-macu”. Je l’ si video patuljka? Jesam! Amin!