Talenat vam nije dat da se pravite važni

Ne nosim po džepovima nikakve definicije o životu, glumi, pozorištu. Znam samo da uvek mora da postoji neki razlog više da bi čovek zakoračio na te daske, reči su barda srpskog glumišta Hadži Petra Božovića. Udruženje dramskih umetnika Srbije danas će od 11 sati na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu predstaviti monografiju o ovom glumcu iza koga je velika umetnička karijera. To je, ujedno, 25. knjiga iz edicije UDUS-a posvećene dobitnicima „Dobričinog prstena”, autorke Tatjane Nježić. Hadži Petar Božović je 34. laureat ovog visokog priznanja, koje mu je pripalo za 2020. godinu.

U programu predstavljanja monografije pored Božovića i autorke Tatjana Nježić, učestvovaće akademik Matija Bećković, reditelj Đorđe Kadijević, pesnik Milan Ružić i dramske umetnice Svetlana Bojković i Ljiljana Dragutinović. Biće prikazan i film o glumačkom opusu Hadži Petra Božovića, autora Emira Kusturice.

– Gluma je više od poziva. Glumiti znači biti verujući. A kad je verujući, on uvek ima nadu. Talenat vam nije dat da se pravite važni, da se njime hvale vaši rođaci, da ste na naslovnim stranama i da ribe lude za vama, već ste obavezni da vršite svoju službu, a to je odgovoran posao – navodi u svom duhu Božović.

Rođen je u Zemunu, maja 1946. godine. Rođendan je dobar deo detinjstva obeležavao na negdašnji Dan mladosti 25. maja, a onda, i sam u neverici, uvideo da je na ovaj svet došao 22. maja. Jezik podataka i činjenica, nesumnjivo pokazuje da je imao teško i detinjstvo i ranu mladost, ali je, kako beleži autorka monografije, o tome uvek govorio bez gorčine, patosa ili crnila. Naprotiv. Majku Zorku gotovo i ne pamti, otišla je sa ovoga sveta kad je on tek prohodavao. Svojevrsno sećanje na nju, veli, ostalo je samo u jednom nesvesno uhvaćenom pokretu, koji ne ume doslovno da opiše: poluprofil žene koji se u narednom trenutku gubi i izlazi iz života dečaka koji se bori da načini prve korake. Njegov otac Arsenije, predratni pravnik, Drugi svetski rat proveo je kao zarobljenik u nemačkim logorima…

– Rođen sam u stričevoj kući, tu sam i zakoračio u život, a stric je bio komesar Titove garde. Ugledan i cenjen. Ali u to vreme su ljudi preko noći stradali. Tako je i moj stric završio na Golom otoku. Kao i za sve tamo odvedene, govorilo se da je „na službenom putu” i ponekad, šapatom, da je njegovo „golootočko službovanje” povezano sa hapšenjem dvojice istaknutih generala Arse Jovanovića i Kađe Petričevića. Oca, koji se vratio iz nemačkog zarobljeništva, stalno su pratili, ispitivali, privodili… te se i on ubrzo pridružio bratu „na službenom putu” golootočkog pakla. Kada se odande vratio, sustigla ga je bolest, beše mu ostalo tek nešto malo pluća – priseća se Božović i dodaje:

– Kada sam ocu rekao da ću upisati Pozorišnu akademiju, rekao mi je: „Može akademija, ali vojna.” To je, u stvari, bila maćehina ideja, samo je poturila oca da to sprovede, jer je Vojna akademija podrazumevala odlazak od kuće, odnosno skidanje sa kućnog kazana i spiska stanara. Otac me silno ubeđivao da je državna služba državna služba, da vojna lica dobijaju stanove, da su tu razne beneficije… Bio sam kategoričan da neću. To moje „neću” otac je presekao zaključujući: „Onda moraš da upišeš prava.” Upisah. Nesrećan, nezadovoljan… Doduše, imao sam Teatar Levo koji mi je bio lepota života. Odem na pravni, na prva predavanja. Tamo 700 nekih uglavnom drčnih mladih ljudi. Sve što čujem i od njih i sa katedre meni nekako i strano i strašno… Šok. Te ja rekoh mom drugu Kustudiću: bež’mo odavde. I, pobegosmo.

A dešavale su se, veli, i malo lepše, pa i važnije stvari.

„Njegovu glumu obeležava neodoljivost koju sa sobom nosi istina”, „snagom na sceni uspostavlja i umetnost kao antisudbinu”… pisalo se o ulogama i umetničkim postignućima Petra Božovića. Tokom prvih desetak godina profesionalne karijere odigrao je 25 uloga na sceni i više od 35 na velikim i malim ekranima. Već posle prve godine na akademiji, u leto 1967. dobio je ulogu u filmu „U raskoraku” Milenka Štrpca.

Posle iskustva u amaterizmu i Teatru Levo, pravi odnos prema sceni prvi put je, kaže, osetio u Savremenom pozorištu (danas Beogradskom dramskom pozorištu). Kao student bio je stipendista Savremenog pozorišta, a u datom trenutku njegov profesor Minja Dedić beše načuo da mu nude angažman u drugom pozorištu. Ubeđivao ga je, veli, vrlo razložno da ostane u Savremenom, obećavao dve glavne uloge godišnje u komadima koje će on režirati, što je Ljiljana Lašić jednostavno prokomentarisala rekavši: „Ti si njegov favorit.”

Ipak, sudbina ili šta već, povela ga je drugim putem, čija sledeća stanica beše Atelje 212. Mira Trailović je birala i u Ateljeu 212, dovodila glumce najčešće bespogovorno.

– Tako je i meni rekla: „Ti ćeš da dođeš u Atelje 212.” Bio je to san svakog glumca u to vreme, ali mene je podigla i vaspitala tetka Vida, te odgovorih da ne mogu jer sam stipendista Savremenog pozorišta. Na to će ona: „Ma kakav stipendista, dolaziš u Atelje!” Ostalo je zabeleženo da je tom prilikom, praktično, otela današnjem BDP-u Petra Božovića i Branka Milićevića.

Predstava koja je nesumnjivo obeležila karijeru Petra Božovića, ne samo u Ateljeu i u tih prvih profesionalnih desetak glumačkih godina, bila je „Muške stvari” Franka Ksavera Kreca, koju je režirao Ljubiša Ristić, čija je premijera bila 9. maja 1976, a u kojoj je igrao ulogu Vujadina Škara.

Iza Hadži Petra Božovića je duga, bogata karijera, odigrao je blizu 200 filmskih i televizijskih uloga, plus brojne pozorišne… Njegov raskošni glumački dijapazon snažno je obeležila saradnja sa rediteljem Živkom Nikolićem. Filmska uloga Nikole Tesle ostala mu je u posebnom sećanju. Čuvenog Šekspirovog junaka kralja Lira u istoimenoj drami premijerno je odigrao u režiji Nikole Jevtića 19. novembra 1987. „To je strahovito bogata i slojevita uloga, čovek u nju može da stavi celog sebe i da ostane još ko zna koliko prostora,” rekao je. Poznat je i po monodramama „Reče mi jedan čovek”, „Ćeraćemo se još”, „Kad budem mlađi”…

San kosovske noći

Predstava „Gorski vijenac”, posle jedva iskamčenih dozvola ministarstva države, pa republike, pa pokrajine, odigrava se u najlepšoj istorijskoj scenografiji, Pećkoj patrijaršiji. Sestra Batrićeva tuži za bratom, kao nekad mlada Đurđevica za svoja tri izgubljena dobra – „treće dobro brata rođenoga za kojim je oči izvadila”. I dok se njena spirala bola uspinje nad Kosovom, mešaju se suze publike i glumaca. Plaču nesrećni sebri, plače vladika Danilo, Vuk Mandušić i Vuk Mićunović plaču, iguman Stefan iz svojih usahlih očiju briše suze... Je li ovo predstava ili je opet nešto više od igre. Sećanje, da. Ali, na dan odlaska obuze nas neko zajedničko osećanje, neopisivo jednostavno i nedoživljeno, koje se pretvori u pitanje: „Zašto bismo išli odavde?” I rekosmo: „Nećemo ići odavde.” I ostadosmo taj dan i ostadosmo još jedan dan. Svi smo bili rođeni i živeli u nekim drugim mestima, ali smo tada svojim osećanjem saznali da smo odatle. Sećanje na tu kišnu noć, gde jecaji sestre Batrićeve, sa zvukom kamenica bačenih iz mraka po krovovima Patrijaršije, odjekuju i danas bolno u dušama našim. A pošto nam ovu ne mogu uzeti, onda nam seku telo. Od Boga se ne može uzeti ni nebo ni zemlja… niti od Srba Kosovo…

(tekst Petra Božovića koji je pisao za „Politiku”, februara 2008)