Od hleba i igara do saobraćajnog kolapsa

Predlažem da se stadioni Crvene zvezde i Partizana sruše i da se na njihov račun prošire okolne šume i parkovi. To bi u danima utakmica omogućilo desetinama hiljada ljudi koji žive u okolini ili prolaze kroz taj deo grada da normalno dođu do svojih kuća ili da odu bilo gde u grad.

Kad se na ovim stadionima igraju utakmice mi žitelji ovog kraja moramo prvo da pratimo koliki je značaj utakmice (međunarodna, lokalno „naelektrisana”, nebitna), a zatim i da tempiramo kada ćemo i kako da prođemo, treba li da poranimo ili da požurimo, da sačekamo da se meč završi i rulja prođe, jer nekad posle utakmice, navijači šetaju ulicama.

U suprotnom upadamo u beskrajni kolaps pre i posle utakmice, kada se kroz deo prave i široke Ustaničke ulice prolazi i po 40 minuta, jer na Autokomandi, Dušanovcu, Banjici, Voždovcu, čak i u Karađorđevom parku, nastaje čep. U autobusima smo prinuđeni da se vozimo zajedno s često pripitim klincima „navijačima” i njihovim starijim „kolegama”. Urliču, lupaju rukama i nogama po autobusu, stolicama i staklima, pevaju „navijačke” pesme, galame unapred o tome s kim će da se tuku na stadionu. Ako u autobusu ima mesta, vešaju se o šipke, vise i nogama šutiraju prozore.

Zato treba da napravimo jedan novi stadion, po svim međunarodnim standardima. Naravno za normalnu cenu, jer znamo svi zašto je cena planiranog surčinskog stadiona previsoka. I da ga napravimo, na primer, u Besnom foku, a da ga Zvezda i Partizan dele. Pa svi koji se kunu u svoje klubove – put pod noge, malo da upoznaju i severni deo Beograda.

Dragan Marković,
Beograd