Četiri ocila i šahovnica

Naslov bi mogao da glasi i „Otkud zajedno ’četnici’ i ’ ustaše’?” Pošto je CIK obznanio definitivne  rezultate netom minulih izbora, postizborna matematika je pokazala da će SNSD i HDZ, ukoliko nastupe zajedno, odlučivati ko će predstavljati Bošnjake u Parlamentarnoj skupštini BiH. A Dodik i Čović su se u prošlu subotu dogovorili da njihove stranke neće jedna bez druge u formiranje vlasti na svim nivoima u BiH.

Ovo partnerstvo vodeće srpske i vodeće hrvatske stranke u BiH protiv bošnjačkog unitarizma, kako u BiH, tako i u FBiH, nastao je Dodikovom podrškom Čoviću protiv Komšića. A u sarajevskim medijima je pročitano u titoističkom ključu izjednačavanja prvog gerilskog pokreta otpora u okupiranoj Evropi i kolaboracionističke NDH. Pobedničku poziciju partizana zadržali su za sebe, iako su se NOP-u masovnije, često i prinudno, priključili tek krajem rata. Sve do pada Italije „hrvatsko cveće” je punim kapacitetom učestvovalo u vlasti NDH u BiH. U Pavelićevoj vladi imali su dopredsednike i ministre, njegov poverenik za BiH bio je Hakija Hadžić, gradonačelnici Sarajeva tokom okupacije bili su Hasan Demirović i Mustafa Softić, banjalučkog  vladiku Platona masakrirao je Asim Ćelić. U Francetićevoj „crnoj legiji”, prema evidenciji NDH, bilo je 70 odsto muslimana.

Na početku hrvatsko-bošnjačkog  spora u federaciji oko „anomalije Komšić”, dva tada vodeća političara u Republici Srpskoj imali su različite stavove. Mladen Ivanić je smatrao da je bolje ne mešati se u komšijske svađe te sejiriti s druge strane entitetske granice. Milorad Dodik je, naprotiv, aktivno podržavao „hrvatsku jednakopravnost” kao strateški interes Srpske da suzbije bošnjačku hegemoniju podržanu od protektorata pod firmom „jedinstvena Bosna”, „funkcionalnija država”, „reintegrisana BiH”.

Banjalučka podrška je čak prethodila zagrebačkoj,  jer je Hrvatska kao nesigurni debitant u EU slušala sve što joj se kaže u Briselu, pa i da se drže podalje od Bosne.  Hrvati u BiH su pola u šali tražili „Dodika na lizing da reši i njihovu autonomiju”. A bilo je ideja i da „kantoni bivše Herceg-Bosne izađu iz FBiH i priključe se Republici Srpskoj da bi im on omogućio da se u sledećem koraku osamostale u treći entitet”.

Tuđman nije muslimane prepoznavao za naciju. Kako svedoči Izetbegović, ubeđivao ga je da su „muslimani zapravo Hrvati islamske veroispovesti”.  No, kada bi ga stisli američko-nemački sponzori, gurao bi u stranu hrvatske nacionaliste i isturao bi probosanske građaniste. Tako ih je natociljao da glasaju za nezavisnu  BiH na referendumu ’92, da prećute Livanjsko pitanje, da se odreknu Herceg-Bosne i uđu u Federaciju sa muslimanima.  Navukao ih je pričom da će federacija ući u konfederaciju sa Hrvatskom, što je ispalo obećanje ludom radovanje. Ali kompetentna dr Mirjana Kasapović  takvu, bajagi lukavu, Tuđmanovu politiku u BiH ocenjuje kao još luđu. Aktuelna borba za obnovu Herceg-Bosne, za treći entitet, za hrvatsku samoupravu i jednakopravnost  u FBiH, predstavlja borbu protiv Tuđmanovog nasleđa u BiH, a doživela je kulminaciju ilegalnim referendumom krajem 2000. Visoki predstavnik je taj čin proglasio pobunom, a OHR je pozamašna sredstva, pripremljena za izgradnju  entitetskih institucija, pokupio unepovrat. Zagreb je pomogao samo utoliko što je prvooptuženom  Anti Jelaviću dao azil u Hrvatskoj.

Međutim, situacija se poslednjih godina promenila na hrvatskim terenima u BiH.  Tuđman je umerene probosanske Hrvate iz Posavine i srednje Bosne preselio na u „Oluji” ispražnjene srpske prostore u Hrvatskoj, a deo ih se spontano nastanio i u zapadnoj Hercegovini, u novim naseljima Šuškovo i Bobanovo. Hrvati su se koncentrisali u zapadnoj Hercegovini, postali brojniji i uticajniji. Hercegovački franjevci su potisnuli probosanske iz centralnih institucija Bosne Srebrene. Kardinal Puljić  je penzionisan, a ne čuje se ni glas biskupa Komarice. Očito da su Vatikan, a po Šmitovoj reformi izbornog sistema, i katolička Nemačka  stali na stranu Herceg-Bosne.

Napokon i  Hrvatska je digla glas na seriju Komšićevih mandata osvojenih glasovima SDA. Posebno je predsednik  Zoran Milanović stao uz Dragana Čovića, a implicite i Dodika. Česti neformalni susreti u Laktašima utroje nisu bili samo privatno druženje. Iako sebe samosažaljivo nazivaju „dvostrukom manjinom”  (i u BiH i u FBiH), Hrvati predstavljaju jezičak na vagi. Imaju veliki koalicioni potencijal, jer ni Bošnjaci ni Srbi bez njih nemaju snagu da nešto pokrenu, pa su ga i koristili. Po tradiciji, gotovo uvek sa muslimanima  protiv Srba. Savezništvo u dva svetska rata i u NDH nastavilo se svezanim barjacima polumeseca i šahovnice ’90, glasanjem u predratnoj skupštini BiH ’91, participacijom HVO u ABiH.

Zato mnogi podozrevaju da eksplicitni predsednik Milanović  i rezervisani premijer Plenković igraju uloge dobrog i lošeg policajca,  kao što su kod Tuđmana igrali ljuti Herceg- Bosanac Mate Boban i probosanac  Stjepan Kljujić. Elem, neće li Hrvati u BiH, čim uz pomoć Srba ostvare svoja prava, opet okrenuti ćurak i promeniti stranu. No, valjda, posle Jasenovca i Prebilovaca, Dretelja i Lore niko i ne pomišlja na dugoročno savezništvo, nego na interese koji nisu večni, bez obzira na to što u Zapadnoj Hercegovini sada govore „Nikad više sa muslimanima, nikad više protiv Srba”.

Ali ovo tek puko partnerstvo moglo je da pokvari bratske prekodrinske veze. Otpor bošnjačkom unitarizmu povezao je Dodika i Čovića, ali je to vremenski koincidiralo sa pogoršanjem ionako napetih odnosa na relaciji Zagreb–Beograd. Opozicija SDS–PDP je to vešto iskoristila da u predizbornoj kampanji kompromituje Dodika u Srbiji, ali ovaj nije naseo da uđe u polemiku. On, naime, nije rekao da se ni u Srpskoj nije dopalo što Vučić u matici zvanično prima Šmita, što mu priznaje status visokog predstavnika iako ga u stvari nema jer su Rusija i Kina u SB UN bile protiv. Postoje razlike i u odnosu na Ukrajinu: dok Srpska bezrezervno podržava svaki potez Rusije, Srbija osuđuje narušavanje teritorijalnog integriteta Ukrajine. Čini to radi Kosova, ali taj isti princip vezuje Srpsku za BiH. Postoje, dakle, objektivne protivrečnosti koje dve srpske zemlje povremeno gone na različite poteze. Ali postoji i nešto što se zove „asimetrična politika” ili „politika na više karata”, kakvu vode i Orban i Erdogan zanemarujući međunarodna savezništva. A što se pak tiče odnosa prema hrvatskom ustaštvu, Vučić i Dodik su doneli odluku da Srbija i Srpska zajedno grade spomen-park u Donjoj Gradini, delu Jasenovačkog konclogora koji se nalazi na desnoj obali Save, na  srpskoj teritoriji. Tamo je ubijan jedan srpski narod.

Podržavajući Hrvate u demokratskom pravu da biraju svog predstavnika u zajedničkom Predsedništvu u Sarajevu, Dodik je promenio odnos snaga u BiH: od 1:2 do 2:1 u korist Srpske i dejtonske ravnopravnosti tri naroda u dva entiteta i deset kantona, te na štetu dominacije jednog u  „jedinstvenoj Bosni”.  U bosanskom trouglu, izgleda, svako može sa svakim. Mogli su Hrvati sa muslimanima (u skupštini ’90), Srbi sa Hrvatima (dogovor Karadžić–Boban u Gracu), zamalo i muslimani sa Srbima (Beogradski sporazum). Jedino nikad sve troje zajedno. A upravo je saglasnost tri naroda ključ opstanka BiH. Ako je samo jedan narod neće, pogotovo ako je neće dva, onda onaj treći mora da potraži kompromis kako bi polumesec, šahovnica i ocila mogli zajedno. Ili nikako!

Profesor emeritus