Četvrtak, 02.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Likovni tonovi džez taktova

Детаљ са Ивачковићевог рада „26.6.1963.”, 1963.

Naš Đorđe Ivačković (1930–2012), čiji tanani ličnosno-stvaralački senzibilitet dovoljno zainteresovan posmatrač može prilično jasno spoznati pri studioznijem susretu s njegovim slikama, a čiji se likovni tonovi naslanjaju na džez taktove, njegovu drugu veliku ljubav pored slikarstva, umetnik je kojem je Galerija Rima izuzetno posvećena. Do 26. decembra njen beogradski izložbeni prostor krasiće Ivačkovićeva dela, a povodom obeležavanja deset godina od njegove smrti, koja se mogu objediniti naslovom „Rane pariske slike”. Reč je o radovima nastalim 1963. i 1964, na samom početku njegove slikarske karijere.

S tim u vezi, kuriozitet je da je upravo u „Politici” 6. januara 1963. objavljena kratka vest o otvaranju izložbe „Slikarstvo 1962” u Tuluzi, na kojoj je zajedno s umetnicima „koji su već ušli u ’Leksikon apstraktnog slikarstva’” učestvovao „i naš mladi slikar Đoka Ivačković”. Članak je, kako je zabeleženo u katalogu koji prati ovu beogradsku izložbu, ostao kao svedočanstvo Ivačkovićevog izložbenog debija, kada je kao nepoznato ime u svetu slikarstva prvi put zakoračio na umetničku scenu.

Svoje pozicioniranje na međunarodnom planu Ivačković je, zapravo, počeo 1962, kada se doselio u Pariz, gde je potom prvi put obznanio javnosti da se bavi slikarstvom, što je prethodnih godina bilo sasvim nepoznato u Beogradu, gde je studirao i diplomirao arhitekturu i aktivno se bavio džezom, dok je kao autodidakt u privatnosti započinjao svoj slikarski put (slike je tokom 1961. i 1962. stvarao u potpunoj tajnosti).

Imajući u vidu da se za slikarstvo zainteresovao pod uticajem francuske i američke posleratne apstrakcije, koju je prvi put video na gostujućim izložbama u Beogradu pedesetih godina, a koju je razumeo i doživeo kao muzičar, podseća Nevena Martinović, kustoskinja i istoričarka umetnosti, Ivačkovićeva umetnička ishodišta, ali i početne pozicije, sasvim su se razlikovale od onih slikara njegove generacije koji su stvarali i izlagali na beogradskoj sceni. U Parizu je prvi put primećen od strane francuske likovne kritike, zastupan od strane pariskih galerija, da bi 1965. godine izlagao na Pariskom bijenalu mladih u selekciji Francuske. Tek nakon učešća na ovoj značajnoj međunarodnoj smotri jugoslovenska javnost je saznala za Ivačkovića pa je u narednim decenijama on više puta samostalno izlagao u domovini, a Muzej savremene umetnosti otkupio je njegove radove i uključio ga u izložbe kojima se jugoslovenska savremena umetnost predstavljala u svetu.

Selekcija dela koja se sada mogu videti, a koja uključuje i grupu do sada neizlaganih radova, nudi dragocene pokazatelje da se autentična priroda Ivačkovićeve slike gradila simbiozom ekspresivnog i analitičkog pristupa već u delima izlaganim na Ivačkovićevim prvim izložbenim nastupima u Francuskoj.

Zahvaljujući likovnom kritičaru Žan-Žaku Leveku, koji je uporedio Ivačkovićeve gestove s udarima Telonijusa Monka po dirkama klavira, rano je prepoznata konstitutivna veza njegovog slikarstva i džez muzike.

„Ujedno, zahvaljujući istraživanjima sprovedenim u prethodnoj deceniji, pre svega uvidom u umetnikove dnevničke beleške, danas znamo da je već u ovim ranim radovima bio uspostavljan i njegov krajnje analitički odnos prema slici kao autonomnom entitetu sa sopstvenim elementima i zakonitostima, koji stoji između umetnika i posmatrača, ali izvan njih”, dodaje Nevena Martinović i ističe da je likovni kritičar Žan-Lik Šalimo, koji je 2015. otvorio veliku Ivačkovićevu retrospektivu u Galeriji SANU, u svojoj knjizi „Lecture des arts” iz 1981. godine, prvi precizno definisao autentičnost Ivačkovićeve apstrakcije time što ga je pozicionirao „na mestu ukrštanja dva suprotstavljena modela apstrakcije u francuskoj umetnosti”, kolokvijalno nazvanih „vrućom” i „hladnom”, a koja on obuhvata pojmovima „lirska tradicija i apstraktni pejzaž” i „geometrijska tradicija i analitička apstrakcija”.

Priredio je blizu trideset samostalnih i učestvovao na velikom broju grupnih izložbi. Njegova dela danas se nalaze u Muzeju savremene umetnosti, Narodnom muzeju u Beogradu, Centru Pompidu u Parizu i uglednim privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

Podsećamo, Galerija Rima desetogodišnjicu umetnikove smrti najpre je obeležila izložbom njegovih radova iz istog perioda, priređenom tokom septembra ove godine, u Galeriji Dit u Beču.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.