Povrće ostaje za domaćeg kupca

Tomislav Sretenović je na dedovini u selu Markova Crkva, u Šumadiji, obnovio vodenicu na reci Toplici, staru gotovo dva veka. Organskom proizvodnjom žitarica bavi se šest godina. Pod vodeničarskim kamenom melje brašno od tri sorte kukuruza: crvenog, žutog, belog osmaka, ovsa, raži, ječma... Principe organske proizvodnje, kaže, prihvatio je jer su u saglasju s prirodom.

Baš kako su nekad zemlju obrađivali njegovi preci.

– Na selu se govori: „Nije lako – ako”. Tako, baviti se organskom proizvodnjom nije lako, pogotovo ako ste prvi u nekoj zajednici. Svaki organski proizvođač u selo ulazi stidljivo, polako. Onda okolina počne da prihvata. Vidi ekonomske strane, ali i širu sliku koja organska proizvodnja donosi. Od toga da se vraćate prirodi, svojim korenima. Da proizvodite zdravu hranu, da vaš rad nije štetan po prirodu. Da je čuvate za buduće generacije –  priča Tomislav.

Zdrava fabrika pod otvorenim nebom

Na nekoliko kilometara od Sretenovića vodenice povratnik iz sveta Zoran Joksimović ima manji voćnjak. Ove godine ušao je u proces sertifikacije za znak organskog proizvoda.

Kada je pre osam godina sadio mladice šljiva i jabuka, imao je na umu voćarstvo isključivo na prirodan način.

– Znanja iz prethodne karijere u inostranstvu gde sam radio kao menadžer proizvoda sada primenjujem u maloj, zdravoj fabrici pod otvorenim nebom – objašnjava Joksimović i dodaje da za sada samo prodaje sveže voće i pravi nadev.

Sestre iz Raške, Dana Bogojević i Marija Grkajac krenule su očevim stopama i završile u Beogradu Fakultet veterinarske medicine. Obe su se vratile u rodno mesto i na porodičnom imanju bave se stočarstvom. Uzgajaju ovce i aktivne su u Zemljoradničkoj zadruzi „Nikoljača”. U 2020. godini zadruga je pokrenula proces konverzije i ovog juna dobili su grupni organski sertifikat.

– Naš kraj je planinski. Okolo su obronci Golije i Kopaonika. Preovlađuju mala gazdinstva i gaje se sjenička ovca i goveda simentalske rase. Trenutno zadruga ima oko 1.500 grla ovaca i 300 grla goveda. Prodajemo organsko meso, od krava mleko i pojedina domaćinstava prave mlečne proizvode – pričaju sestre.

Starija Dana priznaje da je teško u proizvodnji, ali i u prodaji:

– Organske proizvode više traže kupci iz gradova. U malim mestima porodice imaju svoju hranu ili im je skupo da kupe organsko meso, voće povrće.

Za mala gazdinstva sertifikacija je veliki izdatak i obiman proces, pa su se Dana i Marija zato i odlučile za udruživanje u zadrugu.

– Sertifikat za prošlu godinu koštao je više od 300.000 dinara. Kako se povećava broj članova tako i cena raste. S druge strane, subvencije države po hektaru i grlu za organske proizvođače su stimulativne – navodi Marija Grkajac.

Naši kupci još nemaju razvijenu svest o prednostima kontrolisane proizvodnje, pa je zato ponekad teže prodati nego proizvesti organske namirnice. Otuda povezivanje u zadruge može da bude korisno.

Naši sagovornici su iz različitih delova Srbije, odlučili su se za različite poljoprivredne grane, ali im je stav isti: neće odustati od organske proizvodnje.

Sve ih je nedavno okupila organizacija „Serbija organika” na imanju Sretenovića kao učesnike projekta „Mislim na nas, kupujem organsko” čiji je cilj afirmacija vrednosti organske hrane.

– Za poslednjih desetak godina organska proizvodnja se u Srbiji udesetostručila, ali i dalje su površine skromne u odnosu na Evropu i susedne zemlje. Preovlađuje grupna sertifikacija – kaže Ivana Simić, generalni sekretar Nacionalnog udruženja za razvoj organske proizvodnje „Serbija organika”.

I još ih potrošači pitaju da li je to „stvarno” zdrava hrana.

Ivana Simić ističe da je razvoj organske proizvodnje dugoročan i višestruko značajan proces.

– Kada proizvodimo i jedemo organske proizvode ne samo što se zdravo hranimo, već štitimo okolinu, ne zagađujemo prirodu korišćenjem pesticida, mislimo na nas same, našu decu – podseća naša sagovornica i svima koji prigovaraju da to ništa ne znači kada su nam zagađeni vazduh i voda, odgovara da je upravo zato značaj organske hrane veći. Jer, bar time doprinosimo da se priroda ne zagađuje još više i bar tu utičemo onoliko koliko možemo.

Veljko Jovanović, savetnik u Privrednoj komori Srbije,  ocenjuje da je organska proizvodnja kod nas „u uzlaznoj fazi” – raste broj farmi, povećava se vrednost izvoza. Prošle godine u ukupnom poljoprivrednom izvozu organski deo iznosio je 57,4 miliona evra. Ipak, kako primećuje, nismo preboleli početne boljke – poverenje i ekonomsku dostupnost.

Kada potrošač vidi znak, obeležje „organsko” na voću, brašnu, mesu, to mu je garancija da taj proizvođač sve radi u skladu sa zakonima o organskoj proizvodnji, podleže strogom sistemu kontrole i sertifikacije, da uzgoj ne šteti zemljištu, vodi, ne zagađuje okolinu.

Jovanović dodaje i da tržište sve više traži organske proizvode što je takođe znak pozitivnih promena.

Najveći deo izvezenih organskih proizvoda iz Srbije su sirovine: sveže i zamrznuto voće, voćne kaše, žitarice. Povrće ostaje, što je po mnogima dobra vest, najviše za domaće kupce u Srbiji, a razlozi za to su što, u odnosu na voće, ima kraći rok transporta i brže gubi svežinu. Osim toga, i kapaciteti uzgoja organskog povrća su skromniji u odnosu na voće. Tek na 175 hektara u našoj zemlji gaje se organske povrtarske biljne kulture.

Za izvoz organskog mesa još uvek su nam nedostižni evropski sertifikati – zbog cena i posebnih mera.

Velika ulaganja potrebna su da se zakorači u sledeću fazu – prelazak u prerađivačke kapacitete kako bi se dobili proizvodi s dodatnom vrednošću. Na primer, da se umesto malina izvozi organski sok ili džem.

Dan na organskom polju

Kako izgleda jedan dan na organskom polju ilustruje primer sestara iz Barajeva. Radmila Jovanović sa svojom porodicom i njena sestra Snježana Radojičić na imanju Radmilinog svekra već nekoliko godina se bave organskim povrtarstvom. Počeli su od organskog voća sa stabala starih 100 godina. Krenuli su skromno s organskim paradajzom, krastavcima, paprikom, lukom.

– Sve radimo ručno. Kad su veliki poslovi, zovemo celu familiju, prijatelje, kumove da pomažu. Ovog leta bila je velika suša. Bilo je jako sunce i paradajz je uzreo za nekoliko dana. Nismo mogli da prodamo pa smo se organizovali da ga kuvamo. I uvek je pomoć dobrodošla. Potreban nam je sistem za navodnjavanje i zaštitne mreže – opisuju s čime se sve suočavaju na organskom gazdinstvu.

U Srbiji je 23.000 hektara pod organskom proizvodnjom. To je i dalje malo i predstavlja tek oko pola procenta ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Srbija ima 3,5 miliona hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, odnosno pet miliona hektara svih kategorija. Svetski prosek organske proizvodnje je 1,5 procenata od ukupnih poljoprivrednih površina.

Projekat finansiraju Švajcarci

U toku su promotivne kampanje „Mislim na nas, proizvodi organsko” i „Mislim na nas, kupujem organsko” kao deo projekta Organic Trade for Development in Eastern Europe, koji finansira Državni sekretarijat za ekonomske poslove Švajcarske. Pre 10 godina 6.340 hektara bilo je pod organskom proizvodnjom. Preovlađuje grupna sertifikacija. Sada radi oko 6.000 organskih proizvođača i imamo nešto više od 660 sertifikata. Najviše je površina pod organskim voćem, potom žitaricama, industrijskim biljem, a najmanje pod povrćem i lekovitim i aromatičnim biljem. 

Subvencije 28.000 dinara po hektaru

Za stabilnost i rast veoma su važne državne subvencije.

– Sada iznose 28.000 dinara po hektaru, dok su u konvencionalnoj proizvodnji 4.000 dinara. To je potrebno jer organskom proizvođaču je najteže na početku, u periodu konverzije. Mora, takođe, da zna šta ga čeka za tri, pet, deset godina. Nadamo se da će novo ministarstvo nastaviti s merama koje su doprinele razvoju sektora. Najveći strah organskog proizvođača je nesigurnost i prekid kontinuiteta ciklusa uzgajanja – ističu u organizaciji „Serbija organika”.