Kad paragrafi ne prepoznaju novi život

Kada je dvadesettrogodišnjem Milošu S. pre četiri godine bila postavljena dijagnoza Hočkinovog limfoma, on je hrabro krenuo u bitku sa ovom malignom bolešću, nadajući se da će iz nje izaći kao pobednik. Nažalost, sudbina je htela drugačije – Miloš je umro pretposlednjeg dana aprila ove godine i za sobom ostavio neutešnu majku, koja nije ni slutila da će nakon njegove smrti morati da vodi mučnu i neizvesnu pravnu bitku, kako bi sačuvala sećanje na svog sina.

Naime, od prvog saznanja da se nešto ozbiljno dešava sa njegovim zdravljem, Miloš je izrazio želju da majci ostavi svoje semene ćelije i tu želju realizovao 12. aprila 2019. godine, ostavivši svoj reproduktivni materijal u Ginekološko akušerskoj klinici KCS, neposredno pre nego što je počeo da prima hemioterapije. Potom je 17. februara ove godine sačinio pismeni testament pred svedocima, u kome je izrazio svoju volju da u slučaju smrti, uzorak njegove sperme može iskoristiti u postupku vantelesne oplodnje i majku ovlastio da preuzme sve pravne radnje kod Uprave za biomedicinu, Banke reproduktivnih ćelija i Ministarstva zdravlja. Kada se njegova majka u junu obratila Odeljenju asistiranih reproduktivnih ćelija na Klinici za ginekologiju i akušerstvo da se raspita na koji način može preuzeti semene ćelije mog sina radi čuvanja, doktori su joj rekli da se one uništavaju, jer ih sin nije iskoristio za života.

– Bila sam zatečena i uplašena, jer sam na te ćelije gledala kao na jedino što mi je ostalo od mog sina, osim lepih uspomena i sećanja. Ministarstvu zdravlja sam predala molbu za prijem kod tadašnjeg ministra Lončara, a dva meseca kasnije primio me je državni sekretar koji, osim ljudskog razumevanja, nije učinio ništa konkretno da mi pomogne. Obratila sam se i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, a kada nisam dobila nikakav zvaničan odgovor, krenula sam u pravnu bitku, jer imam osećaj da bih izneverila svoje dete ako ne bih iskoristila sve pravne mogućnosti da ispunim njegovu poslednju želju – u suzama priča ova majka.

Sličnu pravnu bitku već tri godine vodi i Tijana Prizrenac, koja traži od države da joj odobri korišćenje embriona, koje je zajedno sa svojim suprugom zamrzla 2019. godine, nakon čega je on iznenada umro. Naime, Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji ne prepoznaje mogućnost da donor umre, pa Tijani država traži saglasnost pokojnog supruga da bi mogla da iskoristi njegov reproduktivni materijal i postane majka.

Advokat Borko Stojanović, koji vodi slučaj Miloševe majke, kaže da Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji (BPMO) prepoznaje dve kategorije korisnika – jedno su donori reproduktivnog materijala, a drugo su deponenti, odnosno osobe koje ostavljaju svoj materijal na čuvanje. Razlika između njih je u tome što donori ostavljaju svoj reproduktivni materijal anonimno i dete koje se kasnije rodi zahvaljujući tom materijalu ne stupa ni u kakvi pravni odnos sa donorom, dok su deponenti one osobe koje žele da ostave svoj reproduktivni materijal, jer su najčešće svesne da u budućnosti neće moći da ga proizvode, a nakon oplodnje sa ovim materijalom oni sa detetom ostvaruju odnos roditeljstva.

– Problem je u tome što Zakon o BPMO ne pravi jasnu granicu između te dve kategorije osoba, jer je „prepisan” iz inostranih pravnih sistema, pa Ministarstvo zdravlja tretira deponente kao donore. Iako je po ovom zakonu zabranjeno davati reproduktivni materijal nakon smrti donora, u svim evropskim pravnim sistemima – pa i u našem, postoji pojam „posmrčeta”. Još u rimskom pravu, ono je bilo zaštićeno i uživalo sva prava kao i njegova braća i sestre rođene za vreme očevog života. Suprotno zakonskoj zaštiti posmrčeta, Zakon o BPMO isključuje mogućnost da se u 21. veku, koristeći sav napredak nauke i tehnike, posmrčad začnu korišćenjem reproduktivnog materijala preminulih očeva.

– Ako bi se ovo dopustilo izmenama zakona, ta deca bi imala upisanog oca u matičnoj knjizi rođenih i sva prava na nasleđe, penziju i odnos sa srodnicima. Princip našeg porodičnog prava jeste da se štiti najbolji interes deteta, a u okviru njega je primarno pravo deteta da mu se omogući da bude rođeno – iz toga proizilaze sva ostala prava – kategoričan je naš sagovornik.

On ističe da je Miloševa majka testamentom svog pokojnog sina izričito ovlašćena da raspolaže njegovim deponovanim reproduktivnim materijalom – i to ne kao donor, što znači da postoje svi uslovi da joj se materijal da na čuvanje.

– Niko nema pravo da uskrati ovoj majci nadu da će zakon biti promenjen, jer je njena nada zasnovana na realnosti – imajući na umu sav medicinsko-tehnički napredak i uvek aktuelan problem bele kuge u našoj zemlji – zaključuje advokat Borko Stojanović.