Žive s mnogim preprekama na putu

Procene govore da svaka deseta osoba u Srbiji ima neku vrstu invaliditeta, a mnoga istraživanja govore da oni spadaju među najugroženije kategorije stanovništva. Osobe koje imaju problem s vidom, sluhom, govorom i kretanjem diskriminisane su gotovo na svakom koraku, počevši od arhitektonskih barijera koje im stoje na putu, pa sve do nedostatka zakonskih propisa koji bi olakšali njihov život. Predsednik udruženja osoba s invaliditetom „Feniks” Branko Jokić, govoreći na jučerašnjoj konferenciji za novinare, povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, naglasio je i da se sem s preprekama ovo udruženje više od jedne decenije bori za povećanje invalidskih penzija, povećanje iznosa za tuđu negu i pomoć, uklanjanje arhitektonskih barijera i omogućavanja prava na prevoz za sve kategorije stanovništva.

– Najveći broj osoba u invalidskim kolicima ne može da koristi javni, gradski i međugradski prevoz, niti može da uđe u voz, a putovanje na odmor za nas predstavlja misaonu imenicu, jer ne postoji nijedan turistički autobus koji može da primi kolica koja koriste osobe s hendikepom. Veliki broj zgrada praktično je nepristupačan osobama u kolicima, a bahato parkiranje na mestima rezervisanim za invalide je više pravilo nego izuzetak. Iako smo zvanično oslobođeni plaćanja svih participacija u zdravstvu, kada pokušamo da zakažemo pregled ultrazvukom ili magnetnom rezonancom, dobijemo odgovor da su svi termini popunjeni mesecima unapred – naveo je Jokić.

Dragana Jovanović, koordinator udruženja „I mi smo ovde”, podsetila je da roditelji dece sa smetnjama u razvoju gotovo deset godina vode borbu za usvajanje zakona „roditelj – negovatelj”, koji bi njihov status izjednačio sa statusom hranitelja, koji od države dobijaju naknadu za brigu o detetu. Jovanovićeva je istakla da postoji veliki broj samohranih roditelja dece s invaliditetom kojima bi ovo zakonsko rešenje umnogome olakšalo život, a smisao donošenja ovog propisa jeste i sprečavanje izmeštanja dece iz bioloških porodica u ustanove socijalne zaštite.

Podaci iz izveštaja Beogradskog centra za ljudska prava govore da su nedostatak personalnih asistenata i već pomenute fizičke barijere glavne prepreke koje stoje na putu obrazovanja dece i mladih s motornim invaliditetom, pa se neretko dešava da oni ne mogu da upišu željenu školu zato što nemaju pristup zgradi ili školskim prostorijama. Deca i mladi sa smetnjama u razvoju, koji su smešteni u institucije imaju ograničen pristup obrazovanju, jer većina nije ni upisana u škole, a oni malobrojni upisani su pretežno u specijalne škole, što doprinosi njihovoj daljoj segregaciji i izolaciji.

Broj mladih s hendikepom koji dolaze do indeksa željenih fakulteta i dalje je na nivou statističke greške – podaci Udruženja studenata s hendikepom govore da je u periodu od 2017. do 2020. godine na prvu godinu studija 35 visokoškolskih ustanova u Srbiji u proseku upisan svega 1,51 student s invaliditetom, a udeo akademaca s invaliditetom u opštoj studentskoj populaciji manji je od 0,3 promila.

Zbog svega toga, ne treba da čudi podatak što je svega devet odsto osoba osoba s invaliditetom zaposleno – brojke govore da je penzija glavni izvor prihoda za oko 60 odsto osoba s hendikepom, a ona zavisi od toga gde su i koliko dugo osobe radile. S obzirom na to da su mnoge osobe zbog prirode svog hendikepa prinuđene da se ranije povuku s tržišta rada, veliki broj njih prima penziju koja je niža od minimalne zarade u Srbiji.