Plata dobra, ali bez socijalnog i zdravstvenog

Kad sam sa poslodavcem dogovarao za posao u Rusiji obećao mi je četiri puta veću platu od one koju sam imao u Srbiji. Zvučalo je odlično.

Dogovor je bio da nam se obaveze za socijalno i penziono osiguranje uplaćuju u Srbiji, gde bi i bili zvanično zaposleni, a prijava je bila na  minimalnu sumu, tj. minimalac.  

Obećanu punu sumu uplaćivali su nam na devizne račune. Međutim, posle šest meseci ugovori su istekli, a rečeno nam je da nove nećemo potpisivati i da u Srbiji više nećemo biti zvanično zaposleni.

Zvanično smo bili zaposleni u Rusiji, imali smo dozvole za rad, ali nije nam uplaćivano ni socijalno ni penziono osiguranje. U to vreme nama je bilo važnije da nam na devizne račune stižu uplate sa obećanim sumama.  

Na ruskim gradilištima bilo je mnogo Tadžika i Uzbeka, a nešto manje Kirgiza i Moldovana. Oni su radili nekad bez a nekad sa radnim dozvolama, ali nikada nisu imali ni socijalno ni penziono osiguranje.

Kako je to bilo moguće ni danas mi nije jasno. Neko moćan imao je privilegiju da tako posluje, a mi ostali bili smo deo tog sistema.

U takvom sistemu kadrovska služba je loše funkcionisala, a na nekim mestima nije ni postojala. Za neke se govorilo da su inženjeri i imali su sve privilegije koje im to zvanje može doneti na gradilištu. Imali su inženjerske plate, radna mesta koja pripadaju tom profilu. Sa radnim iskustvom uspevali su da prikriju ono što nisu znali ili naučili.

Neki su hteli mnogo više, da imaju svoje firme, da rukovode velikim projektima. Neki su samo maštali, neki su pokušavali „glavom kroz zid”. Srećom bilo je i obrazovanih ljudi, pravih inženjera. Oni su lako prepoznavali sve one koji su zalutali u struku.

Na žalost, nekad nije bilo dovoljno da se prepozna nečije neznanje, bilo je i onih koji su smatrali da potrebni i upotrebljivi ti samozvani inženjeri. Zbog toga su neki napuštali ovaj posao.

Jasno da se angažovanjem takvih povećavao i rizik za posao.  Na gradilištima sreo sam dosta ljudi koji su praktično u laži i živeli.

Predstavnici ruskih firmi laž su koristili samo ciljano, ako im to može da donese neku korist. A naši ljudi su lagali i bez cilja.

Jednom prilikom jedan kolega mi je rekao: „Oni ne lažu, oni izmišljaju“. Teško je bilo odrediti gde je granica, šta lažu a šta izmišljaju.  

Ljudi su se borili za svoju poziciju, za svoje mesto. Okolnosti su se menjale, a radno mesto valjalo je, ne samo izboriti, nego i sačuvati. Jedan posao se završavao, a drugi još nije počeo. Nikad se nije znalo ko će da nastavi da radi ako ko će kod kuće da čeka sledeću šansu.

Idući ka svome cilju neki su sebe predstavljali boljim a kolege lošijim nego što jesu. Mnogo nisu imali granice u tome, više su se bavili kolegama nego sobom. Neki su se lažno predstavljali, nametali sebi i drugim laž koja je na kraju upravljala njima. Lažnu sliku o sebi pravdali su novim i novim lažima. Neki su otišli predaleko, ali su u toj mutnoj vodi odlično plivali.

Mi koji smo bili ono što stvarno jesmo, braneći struku i interes firme, bili smo hvaljeni, ali od nas se tražilo više. Morali smo da se bavimo i svojim poslom ali i onima koji su bili lažni stručnjaci.

Na kraju, svi lažni inženjeri, ekonomisti, šefovi gradilišta, šefovi sektora, šefovi magacina isplaćeni su u potpunosti. Svi su dobili sve plate.

Mi koji nismo bili lažni, zbog odlaska firme sa ruskog tržišta, ostali smo uskraćeni za nekoliko plata. Neko bez jedne ili dve, a neko bez tri ili četiri plate.

Neki su pokušavali da pravdu traže na sudu, naravno bez uspeha. Mi koji smo svesni da smo nemoćni, da je protiv nas bio neko moćan, shvatili smo da smo prevareni i da moramo da prihvatimo taj finansijski gubitak.

Goran Antonić

Pišite nam
 
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  [email protected]
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika