Haški jezik za Ruse

Evropska ideja o međunarodnom sudu za zločine u Ukrajini je kao „plafon” cena za ruski gas ili naftu. Možda i može da se dogovori, ali ne može da radi posao ako Rusija nije poražena i ako nema saveznike. A sav dosadašnji tok događaja pokazuje da borbe na ratištu u Ukrajini između Rusije i NATO-a imaju sekundarni efekat, dok je na drugim planovima, ekonomskom i geopolitičkom, u toku prekompozicija snaga.

PLAFON CENA: Ursula fon der Lajen, kako je već poslovično brzopleta (pre nekoliko dana je nesmotreno otkrila broj od 100.000 poginulih Ukrajinaca, pa je potom taj deo „isečen” iz izjave), vrlo jasno je rekla da bi to bio tribunal za ruske zločine. Otprilike, isto onako kako je Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju bio sud za Srbe. Zbog privida ravnoteže tada se sudilo i ponekom Hrvatu i Muslimanu, ali su u tom procesu „denacifikacije” neposlušnih Srba i potiranja uspeha koji su sami postigli u ratu – oni bili jedini cilj. Simbolično, prevodioci sa suđenja su bili Hrvati i govorili su hrvatski jezik, pa su ga deca rođena u Srbiji devedesetih, koja bi „uhvatila” prenose na televiziji malo toga razumevajući, nazivala haški jezik.

Predsednici Evropske komisije se čak nije ni omaklo da kaže da će se suditi za počinjene osmogodišnje ukrajinske zločine u Donbasu ili streljanje ruskih vojnika koji su se predali. Verujem da bi s posebnim zadovoljstvom bilo organizovano da se Putinu i ruskim političkim i vojnim zvaničnicima sudi na ukrajinskom i da na kraju svakog pretresnog dana moraju da kažu: „Slava Ukrajini.” Samo da bi to sve išlo tako kako je zamišljeno, Rusija mora da bude poražena i da 80 odsto čovečanstva, koje ne čini taj politički Zapad, pristane na „plafon” cenu u diktatu svake vrste, koji je do sada proizveo sve angloameričke agresije, uključujući i poslednji ratu Ukrajini.

„OSTATAK” SVETA: Da pobuna „ostatka” nije tek pusti san naroda koji više ne mogu da trpe tu hegemoniju, vidi se i po potrošenosti i bezidejnosti tog kolektivnog Zapada. Taktike koje primenjuju već 30 godina – pre nego što upotrebe silu – više ne prolaze. Obojene revolucije ne uspevaju ni u Banjaluci, ni u Minsku, ni u Astani, a kamoli u Moskvi. Loše su se završili američki ratovi u Avganistanu ili Siriji. To ne znači da ih još neće biti, naprotiv, ali pokazuje da je poredak načet i da se taj „ostatak” sveta može dogovoriti da ustanovi tribunal za delioce „demokratije” koji su naneli više zla čovečanstvu nego što beleži cela njegova istorija.

(Foto EPA-EFE/Sergey Dolzhenko)

Ovo više nije priča o Iraku, Libiji, Srbiji, Siriji ili Rusiji. Ovo je priča o promeni poretka u kome bi jednog dana moglo da se sudi za mahanje epruvetom s navodnim antraksom Kolina Pauela u SB UN pre napada na Irak, za Palmiru, Tripoli, Kabul, Markale, Krajinu, Bratunac, Račak...

Mogla bi da bude pokrenuta i priča kako je Ursula fon der Lajen kao ministarka odbrane upropastila nemačku vojsku pre nego što je poslata u zajedničke briselske institucije i postala preteča uništavanja nacionalne suverenističke politike u Evropi.

BUMERANG: Nije ni cela Evropa slepa i nema, a njeni oktroisani brižljivo pripremani lideri koji rade protiv svojih nacija mogli bi se naći u ćorsokaku. Dok obaveštajne službe, koje predvodi britanska, plasiraju u medije vesti o tome da je Putin na samrti i da mu se sprema prevrat, a ruska ofanziva u glibu u Ukrajini, na evropskom kontinentu padaju vlade, pada ekonomija, nestaje industrija. Da, tačno je da „Berbokove” i „Fon der Lajenove” „zavrću” ruke evropskim liderima za račun svojih mentora, ali mnogi od njih s tog političkog Zapada samo čekaju trenutak kada će se ukazati prilika ili će ih naterati unutrašnji pritisak stanovništva da se izmigolje iz tog zlokobnog zagrljaja.

„Bezube” mere kojima se preti Rusiji, ali i ne samo njoj, kako bi se pokazalo jedinstvo kolektivnog Zapada, propašće ako Moskva održi reč i prestane da izvozi naftu u države koje hoće da joj plate onoliko koliko one misle da treba. Tako se dogodilo i sa gasom, koji sada Moskva izvozi duplo manje, a zarađuje na njemu duplo više. Isto je i s tečnim gasom. EU u tišini kupuje ruski LNG i, kako primećuje Blumberg, od januara do septembra ove godine na njega je potrošila rekordnih 13,5 milijardi evra, pet puta više nego prethodne godine.

Francuska i Belgija, recimo, „pomogle” su Rusiji da postane drugi najveći dobavljač LNG (posle Katara) jer američkog nema dovoljno i preskup je. Dakle, efekat sankcija je upravo suprotan i pokazuje da je trend prekompozicije nepovratan.