Sedenje na sopstvenoj stolici

Da li je spoljnopolitička strategija Srbije, koju mnogi analitičari definišu kao strategiju „sedenja na više stolica”, korisna ili je pak pogubna po srpske državne interese?

Svedoci smo produbljivanja (post)hladnoratovskih sukoba koji, po predviđanjima velikog broja stručnjaka, treba da dovedu do nove raspodele uticaja širom Evroazije. Da li će do te podele doći ostvarivanjem teorije Halforda Makindera „Hartlend” (Srce sveta), koja naglašava da je kontrola nad Istočnom Evropom od vitalnog značaja za kontrolu sveta, ili teorije Nikolasa Spajkmena, koja ističe Rimlend, tj. priobalni prostor evroazijskog kopna, od vitalnog je značaja za Republiku Srbiju.

Takođe, bez valjanog razumevanja ruskog geopolitičkog koncepta Evropa i čovečanstvo, odskora preoblikovanog u Zapad i čovečanstvo, ili kineskog širenja uticaja kroz harmonizaciju odnosa, teško da ćemo izgraditi strategiju koja će nas uspešno sačuvati u nadolazećem vremenu.

Svedoci smo procesa stvaranja novog svetskog poretka koji možemo nazvati neraspoređeni multipolarizam. Ivo Andrić u svojim delima ukazuje da naša svest o nejednakoj količini moći nikada ne sme biti usmerena ka porazu ili doživljaju manje vrednosti, već ka iznalaženju puteva da se naša specifičnost i kompleksnost istaknu kao prednost. Takođe, Andrić u svom nedovoljno poznatom spisu iz 1952. godine „Dodir sa strancima” ističe da je potpuno pogrešno shvatanje da između sile i pokoravanja sili nema srednjeg puta „i da između sile i pokornosti vode mnogi putevi; i upravo to su putevi dostojanstva i uspeha”.

Politička čvorišta koja Srbiji, iz perspektive Zapada ugrožavaju evropsku budućnost, sveukupna su situacija na Kosovu i Metohiji, ali i odnos Beograda s Moskvom i Pekingom. Takođe, možemo konstatovati da nekolicina intelektualaca i organizacija neprekidno rade na spoticanju državnih interesa u cilju slabljenja pozicije Srbije u odnosu sa susednim državama. Te grupe svoju misiju realizuju kroz parolu „Beograd destabilizuje region”. Možemo zaključiti da Zapad još uvek posmatra Balkan kao meki trbuh Evrope, tj. prostor koji u ozbiljnoj meri preti da ugrozi evropski bezbedonosni okvir. Evropska unija ovo viđenje, bilo direktno ili indirektno, saopštava bezmalo jednom mesečno. Time našoj državi dodatno sužavaju manevarski prostor, ali i motivišu donosioce odluka da neprestano tragaju za putevima dostojanstva i uspeha o kojima govori naš nobelovac.

Definisanje novog geopolitičkog prostora kroz inicijativu „Otvoreni Balkan”, ali i kroz produbljivanje saradnje s Mađarskom i Turskom, Srbiji pruža priliku za jačanje međunarodne pozicije. Dolazimo do zaključka da je vreme da prihvatimo da smo Zapadu „istočno pitanje”, dok smo za Istok njegov neintegralni deo. Na koji način doći do samospoznaje i samoodređenja u ovakvoj, u najmanju ruku kompleksnoj situaciji?

Svoje geopolitičke vizije Zapad, između ostalih, izlaže kroz Makindera, Mehena, Spajkmena, Kisindžera i Bžežinskog u potrebi da se ovlada pomorskim putevima, središtem sveta i priobaljem Evroazije, pa nakon toga i širenjem NATO-a; Rusija kroz upotrebu evroazijanstva i rada na teoriji „vratiti se Rusiji” u borbi između Zapada i čovečanstva, dok Kina ističe harmonizaciju odnosa i nove puteve svile o kojima govori Piter Frankopan.

Srbija i njen položaj uslovljeni su, između ostalog, geografskim i političkim parametrima. Pre punih sto godina Jovan Cvijić je primetio da Srbi i drugi narodi koji žive na ovim prostorima u sebi sadrže i evroazijske osobine, tj. sposobnost „spajanja i prožimanja”. Zato i ne treba da nas čudi postojanje strateške potrebe da Srbija ostvaruje svoje državne interese na način da oni nužno ne moraju biti u istovremenom saglasju s geopolitičkim konceptima svih velikih sila.

Sasvim je realno da određeni interesi mogu biti u skladu sa zapadnim, a drugi sa prioritetima ostalih regionalnih ili svetskih aktera. Andrićevski putevi dostojanstva i uspeha državne politike mogu se ostvariti razvijanjem meke moći i digitalne diplomatije kao sredstva za kreiranje pozitivnog imidža Republike Srbije, uz neophodnost strateškog ulaganja u privredu, poljoprivredu, energetiku, obrazovanje, nauku i kulturu. Poznavanje identitetskih, kulturoloških, verskih posebnosti i građenje mostova s raznim međunarodnim akterima samo su delić mehanizama za potencijalno geopolitičko pozicioniranje.

Stoga je posebno važna svest o potrebi za neutralizacijom i harmonizacijom sučeljenih geopolitičkih interesa koji se prožimaju na teritoriji Republike Srbije. Promocija evropskih vrednosti i ljudskih prava, a istovremeno s njima i tradicije (koje ne sme biti propagirana samo od strane ekstremnih faktora), nužno se ne isključuju. Rusija i Kina su nam potrebni zbog očuvanja i revitalizacije okrnjenog suvereniteta, a Zapad zato što njemu težimo u političkom smislu.

Srbiji danas, u okvirima realizacije naprednih ideja, nije potrebna favorizacija isključivosti, već dijalog. Oštro suprotstavljeni stavovi, i interesne grupe od kojih neke otvoreno rade u službi inostranih faktora, zaoštravaju metodologiju ostvarivanja geopolitičkih interesa, a na uštrb jačanja bezbednosnih, ekonomskih i političkih kapaciteta same države. Zato su Andrić i njegovo ideja o putevima „dostojanstva i uspeha” preko potrebni svima koji rade u interesu Srbije.

„Emocije kolektiva, koje su vezane za percepcije prošlosti, umnogome su bitne odrednice shvatanja sadašnjosti i planiranja budućnosti”, piše Dominik Mojsi u svojoj „Geopolitici emocija”. Uostalom, sedenje na sopstvenoj stolici, uz dobro poznavanje rasporeda drugih aktera za stolom, temeljno poznavanje istorije i realno predviđanje, uz zdravo osećanje nade, jedina je politika kojom Srbija treba da se vodi. Ona može dovesti do sazrevanja ideje o potrebi da se bude sopstveni centar, a ne tuđa periferija.

*pravnik i politikolog