Najveće moguće opšte dobro za jednu naciju

Svaka nacija, jednako kao i svaki pojedinac, uvek teži svom najvećem dobru. To dobro treba prepoznati, utvrditi mu tačne granice moguće ostvarljivosti i realne najpodesnije puteve njegovog ostvarenja. Svako, pa i najveće dobro meri se korisnošću koja prožima sadržaj pojma interesa da se ona ostvari. Interes pritom nije samo povezan s našim potrebama, već i sa vrednostima, odnosno našim vrednosnim sistemom. Opšti, zajednički interes se određuje zajedničkim vrednostima datog društva. Otuda svaki interes ima neizostavno pored ekonomske i političke i svoju psihološku dimenziju.

Nacionalni interes bi se u najkraćem mogao odrediti kao projektovanje i ostvarenje najvećeg mogućeg opšteg dobra za neku naciju i njenu političku zajednicu u datom vremenu.

Sloboda je od najveće moguće važnosti za svakog čoveka i svaku naciju. Toliko važna da se za nju često i lako masovno umiralo. Bezbednost društva kao nesumnjivi nacionalni interes uvek nam je veoma važna i kao opšta i kao individualna, odnosno posebna jer je čovek biće straha, koje se sa strahom i plačem rađa, s brojnim malim i veliki strahovima se suočava celog života i na kraju umire sa strahom od svog nestajanja i ništavila. Zato je i čoveku i kolektivu potreban osećaj sigurnosti koji eliminiše ili bar umanjuje strah i čini mu život podnošljivijim. Nema društva u kome vladajući nisu u obavezi da društvu u celini obezbede slobodu i bezbednost življenja.

Dobar život kao cilj pojedinca i njegove zajednice nikada se nije svodio samo na podizanje ličnog standarda, već je uvek podrazumevao i dobro osmišljen i realizovan koncept što je bolje moguće uređene zajednice sa što većim pravima za sve.

Teritorija je uslov bez koga nema ne samo dobrog već ikakvog života. Sve što postoji ima svoju makar minimalnu teritoriju. Osiguranje celovitosti i dovoljnosti te teritorije je trajan zadatak politike i jedan od ključnih razloga njenog postojanja. Zato svačiji nacionalni interes obuhvata dobar, što uvek znači i bezbedan život na sopstvenoj teritoriji. Što je teritorija veća, ljudsko biće je po pravilu srećnije. Baš kao što čovek teži da uveća kvadraturu svog stana, sagradi veću kuću, uveća imanje ili plac svoje vikendice, svejedno, naprosto jer se zbog toga bolje oseća, a bolje se oseća ne samo zbog zadovoljenja svog, više nagona nego potrebe za posedovanjem i blagostanjem, nego i stoga što se oseća sigurnije na što većoj teritoriji koju poseduje, isto tako ljudski kolektiviteti teže uvećanju ili bar očuvanju svoje teritorije na kojoj žive i to proglašavaju za dominantan nacionalni interes. Svako umanjenje teritorije na kojoj nacija živi s pravom se smatra ugrožavanjem, a ne samo neispunjavanjem nacionalnog interesa.

Najefikasniji instrument ostvarivanja nacionalnih interesa je bez sumnje država koja treba da ih identifikuje i izvrši njihovu artikulaciju i agregaciju radi njihovog usklađivanja i postizanja racionalne sinteze nacionalnih interesa, budući da nacionalni interesi mogu biti i delom, pa čak i u potpunosti međusobno protivni, što je sasvim u skladu s ljudskom prirodom. Iz ovakvog određenja nacionalnog interesa vidi se da je on promenljiva kategorija, tačnije da njegov sadržaj i njegova projekcija, kao i njegova ostvarljivost stoje uvek u većoj ili manjoj meri u relaciji zavisnosti od vremena i uslova u kojima se taj nacionalni interes iskazuje.

Međutim, ta promenljivost nacionalnog interesa nikada ne ide predaleko od opšteprihvaćenih kategorija opšteg dobra, kao što su sloboda, bezbednost i dobar život u dobro uređenoj zajednici, a na svojoj teritoriji. Ono što se može drastično menjati i obično u istoriji i menja jesu uslovi u kojima se formira i nastoji ostvariti nacionalni interes. Oni su ono što utiče na modifikovanje nečijeg nacionalnog interesa. Rat, okupacija, glad, bolest tokom istorije bili su svakako bitni činioci redukcije mnogo čijeg nacionalnog interesa, pa i nacionalnog interesa srpskog naroda. S druge strane, može doći i do osnaženja nečijeg nacionalnog interesa usled promene spoljnopolitičkih okolnosti, kao što je, recimo, ojačanje i snažna podrška neke prijateljske zemlje da se taj nacionalni interes ostvari. Nema sumnje da se vekovni nacionalni interesi hrvatskog naroda ne bi mogli ostvariti krajem prošlog veka da se nisu promenili međunarodni uslovi njihovog mogućeg ostvarenja usled naglog ojačanja Hrvatskoj tradicionalno naklonjenih zemalja. Međutim, i redukcionu i podsticajnu, odnosno transformacionu moć ovih i drugih činilaca treba najčešće shvatiti kao mnogo čime limitiranu i sa stanovišta istorije uvek vremenski ograničenog trajanja.

U periodima intenzivne prisutnosti redukcionih faktora nacionalni interes se ne bi potpuno promenio već bi se samo manje ili više redukovao ili uvećao u skladu s datim okolnostima, ostajući u suštini uvek isti. Tada bi usled ugroženosti pojedinca i nacije u prvi plan prirodno izronila dimenzija nagona za preživljavanjem, kako pojedinca, tako i nacije u celini. Međutim, čim opasnost mine, nacionalni interes uvek izranja u svom izvornom i stalnom obličju i sa punim zahtevnim kapacitetom koji podrazumeva ozbiljno političko pregnuće u smislu osmišljavanja načina dosezanja postavljenih nacionalnih ciljeva i određivanja što kraćeg vremena u kome će se oni ostvariti jer čovekova žudnja za ostvarenjem sreće spada u najveće ljudske strasti, a strast se uvek prepoznaje po tome što teži da se odmah zadovolji. Otuda je pred političkim reprezentantima svake nacije trajni i uvek urgentni zadatak zadovoljenja nacionalnog interesa u najvećoj mogućoj meri i u što kraćem mogućem roku. Onaj političar koji misli da je moguće vladati, a ne zadovoljiti potrebe i interese nacije kao izraze njene opšte volje, zasigurno je promašio profesiju i može samo doživeti gorku političku sudbinu.

Pritom, političari moraju imati na umu da je zadovoljenje potrebe i interesa svake etničke zajednice, što znači i srpske, moguće ostvariti samo strateškim pristupom jer svaka politička zajednica od najjednostavnijih oblika političkog zajedništva do najsloženijih saveza država počiva na zajedničkim interesima i potrebama. Bez dobre strategije nije moguće ostvariti ni najtačnije prepoznati ni najbolje definisan nacionalni interes. Takođe, ni najveći nacionalni interes nikada ne može biti realizovan do kraja ako se ne pretvori u opštevažeću normu, odnosno u pravo.

Međutim, prepoznati, pa i artikulisan, pa i normativno uobličen opšti interes ostaje apstraktna kategorija sve dok ne postane ostvarljiv u svojoj posebnosti, to jest u polju zadovoljenja posebnih ljudskih interesa. Najbolji primer toga je sfera slobode.

*akademik