Utorak, 07.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

Silovanje priče o Dačiću i silovanju

Problem za američki portal ’Hafpost’ jeste što je Ivica Dačić, kao predstavnik države Srbije uopšte došao u London na međunarodnu konferenciju o prevenciji seksualnog nasilja u ratovima. Nije sporno o čemu je govorio, nego zašto se uopšte pojavio tamo. Uzimanje Dačića na zub ovim povodom je olinjali pokušaj da se današnja Srbija poistoveti sa onom od pre 30 godina, ratnom, izolovanom, Miloševićevom Srbijom
Шеф дипломатије Ивица Дачић (Фото Н. Марјановић)

Sve što objavljuje američki portal „Hafpost” je najobičnije smeće i uvreda za sve pristojne ljude na svetu. Jedan ugledni novinar nam je rekao da su članci „ Hafposta” „skandal epskih razmera” i vređanje svih žrtava nacizma. Novinari ovog portala su učili posao od starijih kolega, koji su ćutali dok je nacista Kurt Valdhajm devet godina bio generalni sekretar UN, i još šest godina predsednik Austrije. O tome nisu napisali ni reč, ali zato njihovi učenici danas slobodno pišu o čemu god hoće, i tako diraju u živu ranu svih žrtava nacizma.

Na šta bi ličilo ovakvo pisanje o jednom od najuticajnijih svetskih portala? Na obično smeće. I zato ne pišemo tako o „Hafpostu”, ali veliki „Hafpost” je baš tako pisao o Ivici Dačiću, kao s početka ovog teksta.

Problem za HP je što je Dačić, kao predstavnik države Srbije uopšte došao u London na međunarodnu konferenciju o prevenciji seksualnog nasilja u ratovima. Nije sporno o čemu je govorio, nego zašto se uopšte pojavio tamo. Anonimni sagovornici „Hafposta” su se zgrozili nad prisustvom Dačića (ko su ti ljudi), zgrozila se po službenoj dužnosti  i ministarka iz Prištine Donika Gervala Švarc. Besna je bila i poslanica konzervativaca u parlamentu Ališa Kerns i njen laburistički kolega Stiven Dauti, koji zna o čemu se radi, jer je pre dva meseca obišao prištinski memorijal žrtava silovanja?!

Sve zajedno, napad moralne panike, koja među lenjim zapadnim novinarima i političarima kojima je Balkan „tezga”, nije izumrla ni 20–30 godina posle balkanske drame.

Silovanje priče da između Dačića i silovanja na Kosovu i Balkanu treba da stoji večni znak jednakosti, najbizarnije je i najviše izlizano, kada mu daju nadimak „mali Sloba”, što je uradio i „Hafpost”. Kada se po ko zna koji put na Zapadu protiv Dačića potegne ovaj „argument”, onda čovek mora da bude ličan.

Tokom 90-ih, kao član Glavnog odbora SPO-a i potpredsednik omladine SPO-a, strastveno sam se borio protiv svega što je Milošević tada predstavljao i što je radio. Nikad nisam čuo da Dačića bilo ko zove „mali Sloba”. Dačića, čak, nismo ni smatrali za važnog protivnika, borili smo se protiv Miloševića, njegove žene i njihovog unutrašnjeg kruga, koje smo smatrali krivcima za sve što se događa u Srbiji i na Balkanu. Dačić, prosto, nije bio u tom krugu, a ko je bio ne treba da nabrajamo. Pogledajte spisak osuđenih srpskih zvaničnika u Hagu za zločine počinjene u Hrvatskoj, Bosni i, naravno, na Kosovu, i to je manje-više taj krug. Deo njihove krivice su i silovanja, koja su po regionu činile zveri koje su bile pod njihovom komandom.

Uzimanje Dačića na zub ovim povodom je, u stvari, olinjali pokušaj da se današnja Srbija poistoveti sa onom od pre 30 godina, ratnom, izolovanom, Miloševićevom Srbijom. Dačić se uzima na prvu loptu kao neko ko je „bio tu” kada se sve dešavalo, bez obzira na to što o politici SPS-a odlučuje tek od 2006, kada je postao njegov predsednik. A preuzeo je SPS ne po naslednoj liniji sa Miloševićem, već uprkos njemu, suprotstavljajući mu se i menjajući politiku koja je upropastila i Srbiju i SPS tokom 90-ih, u koje „Hafpost” želi da je vrati. Dačić je na čelu partije smenio istog tog Miloševića, čiji je kobajagi „mali”, i počeo da reformiše socijaliste, ono što je „pravi Sloba” trebalo da uradi još 1990, kad je bilo vreme. Tada je Milošević iz Haga podržavao druge kandidate u partiji a na predsedničkim izborima je dao podršku radikalu Vojislavu Šešelju, a ne kandidatu svoje partije.

I ne samo u SPS-u, Dačić je u centru svakog čvorišta u kojem se Srbija našla u poslednjih 15 godina posle kojih je i prestala da liči na samu sebe iz 90-ih. Umesto Koštunice i Nikolića, tada radikala, 2008, izabrao je savez sa Tadićem što je omogućilo nastavak puta Srbije ka EU, a u isto vreme nastanak SNS-a sa novom politikom. Zajedno sa Aleksandrom Vučićem četiri godine kasnije poslao je u istoriju Tadića i njegove demokrate, tada duboko zaglavljene u korupciju i katastrofalne ekonomske odluke. Zajedno otvaraju pristupne pregovore sa EU, ali i razgovore sa kosovskim Albancima čija je svrha upravo da se 90-ih nikada više ne ponove ni Srbima ni Albancima, a da se nezavršeni nacionalni poslovi ne ostavljaju potomcima kao klica nekog budućeg rata.

Ne radi se, dakle, o tome što je neko u Londonu pobesneo što se Ivica Dačić, lično, obraća konferenciji o žrtvama silovanja u ratu. Problem je što neko ne može da podnese što je Srbija, uopšte, pozvana na taj skup, problem je što i posle 30 godina, i svih promena, nije izbrisana kao politička, pa i geografska činjenica.

Ne vredi ništa što su i Vučić i Dačić u proteklih deset godina bili gosti, ili domaćini, svim liderima sa Zapada, što su, na kraju, već punu deceniju u razgovorima sa svim vladajućim garniturama kosovskih Albanaca i traže rešenje. Današnja Srbija nije deo problema, kako bi hteli da pokažu sagovornici „Hafposta”, ona je deo rešenja, štaviše njegov glavni sastojak, bez kojeg je rešenje nemoguće.

S druge strane, perjanice ovakve ljutite retorike uglavnom su u Hagu, optuženi za teške ratne zločine nad Srbima, pa i svojim sunarodnicima Albancima. Ne postoji garnitura vlasti u Prištini koja može za sebe da kaže da je „čista” od ratnih zločina, koliko god se ljudi poput Donike Gervale Švarc i mnogih pre nje trudili da svoju stvar predstave kao medicinski sterilnu. Oni nisu ljuti zbog Dačića, sutra će biti ljuti zbog Vučića u nekoj sličnoj prilici, nego su besni zbog Srbije koja je imala snagu da se promeni, da uradi nešto za šta sami nisu sposobni. Ni digitalni „Hafpost” ne može tu biti od pomoći, kad stereotipima iz predinternetske ere pokušava da ocrni današnju Srbiju. Iza svega ostaje dosta smeća, koje će morati sami da pokupe.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Desa
Stavovi autora, lepo pise na kraju.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.