Subota, 28.01.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Selo povratnika u bespuću

U Borčanu, najvećem leposavićkom selu, nekada je bilo 1.600 žitelja, imali su svoju opštinu i školu, a sada je tu tek sedamnaest duša
Миленко и Јованка пред тором са 30 оваца (Фото Б. Радомировић)

Borčane – Najveće Leposavićko selo, jedno od 72 u najsevernijoj opštini na severu Kosmeta, nekada je imalo svoju opštinu, gde je živelo 1.600 srpskih duša. Sada je tu tek njih sedamnaestoro. Reč je o povratnicima, koji su sedamdesetih godina prošlog veka, zbog nakaradne politike kosovskih moćnika, trbuhom za kruhom, krenuli put centralne Srbije. Samo ih u Kragujevcu ima više od dve hiljade, a kršni Borčanci su se obreli i u Kraljevu, Smederevu, Beogradu... Mnogi su potražili sreću u inostranstvu.

Krenusmo u Borčane u danu koji nije obećavao lepotu. Od Sočanice, naselja na magistrali koja iz Kosovske Mitrovice vodi ka Jarinju, asfaltnim putem do sela Mošnice, a onda skoro 20 kilometara makadamskim, izlokanim putem.

Taj put bio je razlog što su seljani Borčana, koje je imalo osnovnu školu sa 164 đaka, a ta zgrada danas zvrji prazna, otišli put nedraga. Ostavili su plodne pašnjake, torove u kojima je bilo po stotinu ovaca, ovi vredni gorštaci držali su i na desetine krava, bavili se voćarstvom, njive su se talasale od raži i ovsa...

Uspevala je ovde na nadmorskoj visini od 1.137 metara i pšenica, a i sada je ovde seju, a vele „rod joj ravan onom u Vojvodini”.

Izlokanim, izrovanim putem, gde „niva” preti da se prevrne, dok šiba ledeni vetar s visova, pa se smenjuju red ledene kiše, red susnežice koja reže, stižemo do kuće Milenka Radenkovića, koji je prevalio sedamdesetu i žene mu Jovanke, koju svi znaju kao Vanu.

Pre 13 godina vratili se iz Kragujevca, a živeli u naselju „Mala pčelica” gde su se po odlasku skućili skoro svi Borčanci.

„Ajte, ne izuvajte se”, na vratima nas dočekuju Milenko, Vana i njihov sin Jablan, koji je već neko vreme tu, došao iz Kragujevca.

Na nas laje šarplaninac, kosti pretrnule.

„Neće, ne bojte se, neće on nikog”, da nas ohrabri, govori Milenko, pokušavajući da stigne šarplaninca, ne bi li ga vezao lancem.

U kujni, plamti „smederevac”, na stolu rakija i kafa, kako se već domaćinski dočekuje.

Kuća čatmara, a pored nje nova.

„Vratili smo se 2005. godine. Gorelo mi srce za rodnim krajem. Penzionisao sam se, a onda smo i Vana i ja videli da nam nema života u Kragujevcu”, dok sedimo za dugačkim stolom, na klupi oslonjenoj o zid, govori Milenko, koji to jutro beše „položio” ovcama, nije ih terao na pašu.

Imaju Radenkovići 30 ovaca, krave prodali, gaje pčele, seju baštu podno kuće.

Imaju tri hektara što zemlje, što šume.

Problem im je put, sa prvom kišom.

Pričaju da se s prvim ledenim kišama retko ko usudi da se uputi u Sočanicu, gde moraju do prodavnice, lekara. Zimi, kad smetovi naveju i do dva metra, iz kuće izlaze samo da nahrane stoku.

„Pre neku godinu nasuli put skoro do sela. Ali, s prvim kišama naprave se lokve, gde peške jedva prolazimo. Do Sočanice ima 17 kilometara. Put nam je problem, ali i lekar. Ko se ovde razboli, nek sam sebi presudi”, govori Milenko. Supruga Vana, rodom iz sela Jelakca, nadovezuje se na njegove reči: „Da je puta, mnogo bi se lakše živelo”.

Priča nam da vunu baca, jer nema više kome ni da je da, ni da proda.

Reče, „nema nijednog vunovlačara ni u Leposaviću, ni u Mitrovicu... a i onaj što je radio u Rašku, više ne radi”.

„Izdaju me i noge i ruke. Predem ono vune što mi ostalo odranije, a ovogodišnja mi eno u džakovima, nemam gde da je vlačim”, dok sedimo kraj „smederevca” govori Vana, ali i veli da joj „nedostaju ljudi, grad”.

Izlazimo, dok se šarplaninac mota oko nogu. Uvode nas u novosagrađenu kuću. Čekaju da se Jablan oženi, pa da snahu tu dovedu.

Stala susnežica, puca pogled na Šatorice, na nadmorsku visinu od 1.750 metara, gde leti ovo seljana što stoku ima teraju grla na ispašu.

Podeljeno je selo na mahale – donju i gornju... ostale grede na kućama koje su nekad bile pokrivene slamom, na mnogima se vidi novi crep.

Štale, plevnje, voćnjaci zarasli u vrzine, bršljan se obmotao oko šljivika, jabučara. Svud po selu neobran šipurak, ostale promrzle jabuke na granama, glog se crveni....

Za stadom ovaca ugledasmo Stojadina Ilića. Nemaše kad da priča. Na zvuk auta, razbežaše se ovce, a on za njima. Čujemo, nedavno vukovi ušli u selo. Ulaze i leti.

Pojeli tri ovce Živadinu Iliću, povratniku iz Kragujevca.

„Samo sam se malo sklonio od ovaca, htedoh da uzmem malo 'leba, kad imam šta da vidim”, dok nas uvodi u kuću priča Živadin, koji je penziju stekao radeći od Ljubljane do Beograda.

Prošle godine mu je supruga preminula od korone. Dok priča o njoj, oči mu pune suza.

„Sa sinom sam ovde, Vratio se i on iz Kragujevca. Ja sam juče došao iz bolnice. Deset dana sam ležao u Mitrovici. Nemamo ovde lekara, ne mile oni na nas. A, ko da silazi u Leposavić. Hitna dok dođe, od nas nema ništa”, jada se Živadin, koji je dok mu je žena bila živa držao šest krava, više od 50 ovaca i do 300 jaganjaca, dnevno su sirili 20 kila sira, „brali” pet kila kajmaka. Od sira i kajmaka nekada je mesečno mogao da zaradi i do tri hiljade evra.

Gaji maline na više od sto ari. Ostavio samo jednu kravu. U dvorištu mu i traktor i kosilica, i sva mehanizacija koju može da ima jedno moćno domaćinstvo.

„Vratili bi se ljudi, ali nemamo puta, nemamo lekara. Evo i sin mi se vratio, a ja ga teram da ide iz planine, da se vrati u Kragujevac. Neće”, priča Živadin, dok nam rukom pokazuje kud mu je imanje, gde su košnice sa pčelama.

Jada se da „Albanci iz Podujeva „svu šumu posekoše”.

Veli, Kfor retko dolazi, kosovska policija tek kad bi se zapucalo, tamo ka Brzancu, Rucmancu, Šatoricama.

„Nek mi potraje ovo zdravlja, ja odavde više nigde ne idem. Vratio sam se iz Kragujevca, a mnogi bi se vratili da ima puta, da nas bar jednom u 15 dana lekar obiđe”, kaže nam Živadin na rastanku.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bonanca
Vrednije je ovim hrabrim ljudima i domacinima napraviti valjan put, nego na primer fudbalski stadion u Leskovcu.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.