Živimo u najopasnijem vremenu od kraja Drugog svetskog rata

 „Svedoci smo novih rastakanja i novih spajanja koja menjaju svetski poredak. Sa jedne strane, dolazi do rušenja sistema energetske bezbednosti koji je doprineo rastu i blagostanju najznačajnijih evropskih ekonomija. S druge strane, ukrajinski sukob je, barem u dosadašnjoj fazi, doveo do transatlantske kohezije između SAD  i članica EU, koja je bila osporena ranijih godina. To znači jači NATO, ali i snažnija američka dominacija na prostoru članica Evropske unije”, kaže u intervjuu za „Politiku” prof. dr Branislav Đorđević, direktor Instituta za međunarodnu politiku i privredu. Đorđević ukazuje da se svetski poredak danas menja usled ukrajinske krize.

„Sukob i sankcije okrenule su Rusku Federaciju ka traženju novih partnerstava i novih tržišta. Značajno je povećana trgovinska razmena sa Kinom, ojačana su partnerstva sa afričkim državama, osnaženi su BRIKS i Šangajska organizacija za saradnju. Međunarodne organizacije su oslabljene. Zapad nije uspeo da ubedi ostatak sveta da uvede sankcije Ruskoj Federaciji, dok Ruska Federacija nije uspela da ubedi ostatak sveta u međunarodnopravnu ispravnost svoje vojne operacije.  Brojni akteri danas vode diplomatski rat i za uticaj u Africi, Jugoistočnoj Aziji, Južnoj Americi... Budite sigurni da će sve to potrajati”, naglašava Đorđević.

Kojim putem danas Peking izlazi na međunarodnu scenu nakon 20. Kongresa Komunističke partije Kine i samita G20?

Kao i drugi, i Kina je pogođena posledicama ukrajinske krize i pandemije kovida 19, ali su pritisci na nju rasli i pre ovih kriza kroz uvođenje zapadnih restriktivnih mera, tarifni rat, pritiske SAD povodom pitanja Tajvana, uključujući i stvaranje koalicija poput AUKUS-a (Australija, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD) ili KVAD-a (Australija, Indija, Japan, SAD) koje imaju za cilj obuzdavanje rasta kineske pomorske ekonomske i vojne moći. Upravo zato Kina i izlazi sa novim inicijativama. Kina propagira nedeljivu bezbednost na Pacifiku, ali i na globalnom nivou. Smatra da lekcija iz ukrajinskog sukoba mora da bude naučena, a to je da procesi proširenja i alijanse ne bi trebalo da budu građeni na nebezbednosti drugih. Ona želi da izbegne sličnu situaciju u Pacifiku i upravo zato je u aprilu ove godine kineski predsednik Si Đinping izneo predlog o Globalnoj bezbednosnoj inicijativi, koja se upravo zalaže za nedeljivu bezbednost.

Kakve posledice na međunarodnu politiku očekujete od rezultata nedavnih izbora za Kongres SAD, kao i predstojećih u 2024. godini?

Rezultati izbora za Kongres SAD neće možda doneti veći efekat na spoljnu politiku SAD, ali će svakako zakomplikovati njeno sprovođenje. Može se očekivati da republikanska većina u Predstavničkom domu, u zavisnosti od situacije na terenu u Ukrajini, ali i od stanja američke ekonomije, postavi neprijatne upite, pa i ograničenja, iako se u celini podrška Vašingtona Kijevu ne dovodi u pitanje.

SAD će nastaviti konfrontaciju sa Rusijom i pritiscima na Kinu uprkos nedavnim pomirljivim tonovima na sastanku Džozefa Bajdena i Si Đinpinga na Baliju. Bajdenov predah zbog održavanja kontrole demokrata nad Senatom biće kratkog daha jer su izbori 2024. godine odmah iza ugla, sa vrlo motivisanim republikancima Donaldom Trampom i Ronom Desantisom. Mogućnost povratka Trampa u Belu kuću izaziva turbulencije u zapadnom svetu, nadu jednih i strepnju drugih na više svetskih neuralgičnih tačaka – od Balkana do Bliskog istoka.

Kako ideja nesvrstanosti danas istrajava u novim geopolitičkim okolnostima?

Ideja o osnivanju Pokreta nesvrstanih je potekla iz našeg Instituta za međunarodnu politiku i privredu, a prošle godine, kako Republika Srbija, tako i institut, obeležili smo 60 godina od inauguralne Beogradske konferencije. Stoga nas pitanje nesvrstanosti još više vezuje i obavezuje. Ukoliko pogledamo rezultate glasanja u međunarodnim organizacijama kao i uvođenja restriktivnih mera protiv Ruske Federacije, vidimo da su nesvrstane zemlje zadržale značajnu dozu svoje autonomije u odlučivanju i da nisu spremne da je se odreknu. Smatram da nesvrstanost ima veliku perspektivu na globalnom nivou kao korektivan i umirujući faktor. Istovremeno mislim i da bi Srbija jačanjem svoje uloge i statusa u Pokretu nesvrstanih bila na dobitku i na ekonomskom planu i povodom pitanja diplomatske borbe za očuvanje  teritorijalnog integriteta.

Da li bi trenutna, značajna previranja u EU, mogla da se odraze na proces proširenja unije?

Od velikog proširenja 2004. godine, Evropska unija prolazi kroz ekonomsku, finansijsku, migrantsku, pandemijsku i, naposletku, ratnu krizu. EU ne uspeva ni da sanira posledice prethodnih, a nove se nagomilavaju. Bojim se da smo tek na početku evropske identitetske, ekonomske i energetske krize. S obzirom na to da entuzijazma za proširenje unije nije bilo ni pre aktuelnih akutnih kriza, ne očekujem da će se situacija popraviti u doglednom periodu, naprotiv. Posebna priča je Makronova „Evropska politička zajednica”, svojevrsna beskonačna čekaonica za prijem u EU.

Da li postoji asimetrija u pozivanju na međunarodno pravo, kada je reč o slučaju „Ukrajina” i poštovanju teritorijalnog integriteta Republike Srbije?

Bez dileme, svetski poredak mora da bude zasnovan na Povelji UN, a ne na proizvoljnim interpretacijama „poretka zasnovanog na pravilima”, bez obzira na to ko ta pravila pokušao da nametne. To isključuje duple standarde u pogledu pitanja osnova međunarodnog prava, poput poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta članica UN.

Republika Srbija je, nažalost, bila žrtva tih duplih standarda. Od NATO agresije 1999. godine bez odobrenja Saveta bezbednosti UN do jednostranog proglašenja nezavisnosti „Kosova” od strane albanskih separatista 2008. godine. Jednostrana secesija je podržana i priznata od istih onih država koje se danas nalaze na čelu odbrane teritorijalnog integriteta Ukrajine. Poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta mora biti univerzalno, a ne predmet interpretacija od slučaja do slučaja.

A kada smo već kod Kosmeta, gospodin Kurti može samo da sanja, zajedno sa zapadnim mentorima, o, kako on kaže, međusobnom priznanju. Ko da prizna Srbiju, zemlju osnivača Ujedinjenih nacija, neka tamo takozvana republika Kosovo?

Postoji li danas prostor za multilateralizam?

Multilateralizam je danas ugrožen u svim sferama – od bezbednosne, preko kulturne, pa do trgovinske.  Ne može da postoji efektan multilateralizam na globalnom nivou bez učešća svih najrelevantnijih međunarodnih aktera. Zabrinut sam za UN. Ne umanjujem značaj multilateralizma na regionalnom nivou ili na nivou „klubova najmoćnijih”, ali oni ne mogu biti zamena za Ujedinjene nacije.

Kako bi mogao da izgleda svet sredinom 21. veka?

Pitate me „šta bi bilo kada bi bilo”. Očekujem mnoge nove, pa i neočekivane izazove i krize. Očekujem da vodeće sile, u svetu koji će tada brojati devet milijardi ljudi, od kojih će 75 odsto živeti u gradovima, pronađu multilateralno rešenje za održivost i koegzistenciju u – izvesno je – tada već učvršćenom multipolarnom poretku. Voleo bih  da se zatvore korice poglavlja Trećeg svetskog rata, za koji dugo tvrdim da je u toku.

Savršena „protivevropska” oluja

Institut za međunarodnu politiku i privredu danas obeležava 75 godina od svog nastanka. Sa te dugogodišnje osmatračnice, koliko je svet danas opasno mesto?

Kuriozitet ili ne, institut i termin „hladni rat” nastali su iste – 1947. godine. U oktobru je obeležena 60. godišnjica Kubanske krize, koja se smatra jednim od najopasnijih trenutaka u modernoj svetskoj istoriji. Sadašnja ukrajinska  kriza joj je ozbiljan konkurent za ovo neslavno mesto. Živimo u eri tranzicije ka novom, multipolarnom poretku. Borba za što bolje pozicioniranje u tom procesu i poretku nesumnjivo izaziva neizvesnost i ogromno nepoverenje. Živimo u najopasnijem vremenu od kraja Drugog svetskog rata. Uz napetu geopolitičku konkurenciju i rat imamo i inflaciju, pandemiju, klimatske promene, te prehrambenu, transportnu i energetsku krizu – što pojačava borbu za resurse. Imamo, nažalost, savršenu oluju, neki bi rekli „protivevropsku”.