EU može da rešava probleme zapadnog Balkana, ako...

Evropska unija  ima ozbiljne unutrašnje i spoljne probleme. U službi SAD i NATO-ove politike globalne dominacije, sa ogromnim inflacijama, odsečena od energetskih izvora, sa neverovatnim izdacima za pomoć Ukrajini, nespremno dočekuje zimu. Zbog toga građani masovno protestuju. Pritom EU ne rešava probleme u koje se zaplela. Sa više diplomatske  i političke dalekovidosti, EU bi, recimo, mogla da krene i u ozbiljno rešavanje problema zapadnog Balkana.

Srbija je, u odgovoru na francusko-nemački predlog rešavanja problema Kosova i Metohije, otvoreno naglasila da nikada neće priznati nezavisnost svoje južne pokrajine. EU na uspeva da natera tzv. Kosovo da sprovede Briselski sporazum, koji je ona organizovala i potpisala 19. aprila  2013.  godine.  EU ne može da obezbedi primenu tog prvog plana o normalizaciji odnosa  Beograda i Prištine. Vidimo nemoć i diplomatsku nedoslednost visokog predstavnika EU za spoljne poslove i bezbednosnu politiku Borelja, specijalnog predstavnika EU Lajčaka i drugih funkcionera. Protiv priznavanja tzv. Kosova kao nezavisne države su i zemlje članice EU – Grčka, Španija, Rumunija, Kipar i Slovačka. Zbog unutrašnjih međunacionalnih problema, koji bi, ovakvim epilogom, eskalirali u zahteve za „međusobno priznanje”.

EU računa na ulazak u punopravno članstvo Srbije, Severne Makedonije, Crne Gore, kao i potencijalnih kandidata Bosne i Hercegovine i tzv. Kosova. To je na dugačkom štapu, ali je motiv za unutrašnje reforme tih zemalja. Srbija je podnela zahtev za prijem u EU 22. decembra 2009, a započela pregovore o pristupanju 21. januara 2014. Otvorila je do sada 22 od 35 poglavlja, po novoj terminologiji podeljenih u klastere. Na Solunskom samitu EU sa zemljama zapadnog Balkana 2003, najavljeno je ubrzavanje reformi i njihov prijem u punopravno članstvo u narednih 20 godina. Pošto to nije ostvareno, grčki premijer K. Micotakis nam predočava da je prijem Srbije moguć tek 2033. godine, ako dotle sprovede sve što je EU predvidela. Odlaže se i prijem Crne Gore, iako je kažu ispunila sve propisane reforme po klasterima. Severna Makedonija i Albanija  nisu ni počele razgovore i reforme. Zašto je onda važno da EU napusti neplodnu taktiku i predloži nove načine pripreme zapadnog Balkana za ulazak u EU, što je interes i SAD i NATO-a (čiji su članovi Crna Gora, Albanija i Severna Makedonija)?

 Albanija, sa Albancima sa Kosova i Metohije, nije odustala od stvaranja tzv. velike Albanije. Ta planirana država  bi, osim južne srpske pokrajine, progutala delove Trakije u Grčkoj, Zapadne Makedonije do Skoplja, Crne Gore i delova Jadranskog mora. Bugarska, na osnovu francuskog predloga,  pravi  velike probleme Severnoj Makedoniji za  razgovore o članstvu u EU, svojatajući njene istočne delove, od Berova, do Štipa, Strumice, Prespanskog i Ohridskog jezera. Zahteva ustavno upisivanje statusa nacionalne manjine za više od 100.000 građana S. Makedonije koji su, za lakše putovanje u EU, pribavili bugarske pasoše. Zahteva obostrano priznavanje drugačije istorije od one koja je zvanična.

Rumunija strepi da bi rešenje o tzv.  međusobnom  priznanju podstaklo  zahteve tromilionske mađarske nacionalne manjine za novi status, po presedanu predloženog statusa Kosova i Metohije. Grčka se protivi takvom rešenju za KiM, jer bi, po analogiji, takav status onda Turska zahtevala za nasilno otcepljeni deo Kipra, kao punopravne članice EU. Slovačka strepi da bi istočni deo države naseljen Mađarima i njihovim potomcima mogao da zahteva isti status kao tzv. Kosovo ili priključenje Mađarskoj. O Španiji sa problemom odbijenog otcepljenja Katalonije, iz koje potiče i Borelj, sve je jasno.

Šta onda EU  treba da uradi,  uz sposobniju, dalekovidu diplomatiju i bolja rešenja?  Mada, zbog navođenih razloga da, pored podeljenog Kipra, ne želi još jednog „bolesnika” u članstvu, sada može da usvoji konzistentnu politiku EU za proširenje i menjanje propisa i politika budućih članica.

Umesto francusko-nemačkog predloga, treba  da zahteva  da se problem Kosova i Metohije reši kombinacijom važeće Rezolucije 1244 SB UN i poznatog Ahtisarijevog plana. Umesto za Srbiju neprihvatljivog međusobnog priznanja, u EU bi, nakon  sprovedenih reformi po klasterima, bili primljeni Srbija i Kosovo i Metohija zajedno. Ali bez promene statusa Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije. Unutrašnje reforme  o pravima manjina i autonomiji  bi zatim bile ostvarivane na bazi propisa i prakse EU. Viznu liberalizaciju, ekonomsku i drugu pomoć i dalji evropski put strogo usloviti prihvatanjem ovog rešenja.

Srbija garantuje najviši stepen prava za svoje 23 nacionalne manjine. Albanci i Mađari su najbrojnije nacionalne manjine u Srbiji. Po Ustavu  Republike Srbije, oni imaju svoje autonomne pokrajine, kao pravni okvir zaštite nacionalnih, političkih, pravnih, ekonomskih, kulturnih i drugih ljudskih prava. To je najveći stepen prava nacionalnih manjina u Evropi i svetu, decidirano je potvrđeno u dokumentima OEBS-a. O tome često govori Mađarska, čija manjina ima predsednika Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine i osam državnih sekretara. Građani albanske manjine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija imaju isti stepen prava.  Mađari i Albanci, na granicama Srbije, imaju svoje međunarodno priznate nacionalne države – Mađarsku i Albaniju. Nije u skladu sa međunarodnim pravom i važećom Rezolucijom 1244 SB UN da, na pritisak SAD i EU, Albanci sa Kosova i Metohije dobiju drugu nacionalnu državu, uzurpirajući teritoriju međunarodno priznate države Srbije. Albanci žive i u drugim zemljama regiona, u Grčkoj, S. Makedoniji, Crnoj Gori.  Zamislite da, po presedanu, zatraže osnivanje posebnih nacionalnih država. U S. Makedoniji, Albanci su, Ohridskim sporazumom, dobili stepen autonomije i prava, koji su slični ali manji nego u Srbiji.

Sa podrškom EU, rešenja autonomije, prava i sloboda nacionalnih manjina bi naišli na odobravanje međunarodne javnosti i pomenutih zemalja na putu pridruživanja EU. Uz pozitivne rezultate  programa  „Otvoreni Balkan” i Berlinski proces, učvrstilo bi se verovanje građana zapadnog Balkana u evropsku perspektivu i odustalo od opasnih parola o velikoj Albaniji, široj Bugarskoj, većoj Mađarskoj, podeljenom Kipru i agresivnoj Turskoj.

Da li je ovo pravo rešenje ili samo željena projekcija? Statistike pokazuju smanjivanje broja građana zapadnog Balkana koji veruju u evropsku budućnost, suočenih sa totalnom nesposobnošću EU za rešavanje problema sa kojima se sudaraju. Zato su nužne ozbiljne promene u pristupu i mnogo sposobnija diplomatija EU.

Redovni profesor univerziteta