Posle mundijalskog „Diznilenda” stvarnost će se vratiti

2. RSIFF

Džeda, Saudijska Arabija – Veoma je živo ovih dana na Arabijskom poluostrvu. Rijad beleži posetu kineskog predsednika Sija, u Džedi nema koga nema od najvećih rediteljskih i glumačkih zvezda – gostiju 2. RSIFF, u Kataru je svetsko prvenstvo u fudbalu koje se ovde slavi i prati na ekranima širom grada i u parkovima, a u festivalskoj dvorani šok i suze. Na velikom ekranu smenjuju se kadrovi potresnih detalja ogromne evropske tragedije. One kojoj je 1985. godine u direktnom televizijskom prenosu svedočilo oko sto miliona ljudi.

U Briselu, današnjoj prestonici EU, na fudbalskom stadionu Hejsel tokom finala Kupa šampiona između Liverpula i Juventusa dogodilo se ono što se i dalje smatra jednom od najvećih fudbalskih tragedija svih vremena (ukoliko se izuzmu nedavni događaji na stadionu u Indoneziji), kada su pijani i razulareni engleski navijači probili ogradu, sabili u kraj navijače italijanskog tima tukući ih kamenicama i noževima, izazvali pad zida od tri metra, sveopšti stampedo i prouzrokovali smrt 39 Italijana i povrede oko šeststo ljudi.

Ovaj krajnje nesportski i svirepo tragični događaj zauvek je ostao deo kolektivnog pamćenja, a danas – 37 godina posle, opominjuća je tema izuzetnog dokumentarističkog serijala „Hejsel tragedija” (od šest epizoda), belgijskog autora Žana Filipa Leklera i reditelja Jana Ferhejena, koji je prikazan u velikoj dvorani festivala u Džedi. Ovaj složeni i do najsitnijih detalja osvetljeni dokumentarac nastao je prema Leklerovoj knjizi „Hejsel – evropska tragedija” (2005), a u intervjuu za „Politiku” sportski novinar i dokumentaristički autor Žan Filip Lekler objašnjava genezu njenog nastanka.

Žan Filip Lekler (Foto D. Lakić)

– Još 1998. sam napisao biografiju legendarnog fudbalera Mišela Platinija „Roman jednog igrača”, koja je sadržala veliko poglavlje o tragičnom finalu u Hejselu na kojem je on bio jedini strelac. Mislio sam tada da će on 13 godina nakon tog događaja, kao bivši najbolji igrač sveta moći sa distancom i lucidnošću da se osvrne na ovu katastrofu koja je obeležila njegovu karijeru i život. Bio sam naivan. Mišel Platini je kategorički odbio da mi priča o Hejselu tog dana. Više je voleo amneziju. Za amneziju su se odlučili mnogi iako je ta tragedija uticala na najpopularniji sport na svetu i zauvek ga promenila.

Zbog toga sam odlučio da napišem drugu knjigu, koja na horski način priča priču o katastrofi, sa engleskim huliganima, uglavnom italijanskim žrtvama, belgijskim žandarmima i igračima dva kluba, pre, za vreme i posle događaja.

 Kako je priču ove veličine bilo teško ispričati u formi fikcije ili u pojedinačnom dokumentarističkom formatu, Lekler kaže da se sama od sebe nametnula ideja o formatu serije jer jedino to pruža mogućnost da se iz samog korena tragedije ispolje sva gledišta u periodu dugom gotovo četiri decenije. Od trenutaka porasta navijačkog huliganizma koji je koegzistirao sa snaženjem sportskog biznisa pa do danas. „Za ogromnu većinu preživelih i svedoka tragedija na Hejselu nastavila je da bude njihova svakodnevna realnost”, kaže Lekler čiji je dokumentarac pun svedočanstava i arhivskog materijala od kojih mnogi do sada nisu viđeni. Ono što je još važnije, tema poput nasilja, upravljanja masom, kolektivne odgovornosti i (ne)sportske estradnosti nije nestala iz narativa naše realnosti. Lekler u razgovoru podseća i na huliganizam na utakmicama u Francuskoj, ali i na stadionima „Crvene zvezde” i „Partizana”, pamti i ubistvo navijača Brisa Tatona u Beogradu i nabraja mnoge druge nemile događaje na fudbalskim terenima širom sveta.

 Hejsel nije nestao iz naše stvarnosti niti iz kolektivnog sećanja na nasilje, agresiju i smrt na mestu gde to ne bi smelo da se događa, a na to Lekler kaže:

– Hejsel je nešto poput „kula bliznakinja” fudbala, poput „Titanika” evropskog fudbala. Ljudi su posle toga neprestano ponavljali da to nije smelo da se desi. A desilo se – ljudi su umirali na sportskom događaju. Veoma pijani i razulareni engleski navijači s jedne strane i uglavnom porodični i mirni italijanski navijači sa druge strane, i ko je kriv? U Engleskoj će vam reći da je kriva Belgija, u Belgiji će reći Englezi, a u Italiji kažu da treba okriviti Belgijance što nisu sprečili ili posle okrivili Engleze. A glavna odgovornost je na policiji, političarima, čelnicima Uefa i Fifa, jer svi mi koji slavimo sport treba valjda da na utakmicama ne budemo žrtve nasilja i treba da na utakmice idemo sa svojom decom i suprugama, da navijamo i slavimo na miru.

Zbog prisustva velikog broja ekrana na svakom ćošku zavirivanjem u ono što se trenutno događa na terenu u Kataru stičem utisak da je tamo u toku veliko i lepo multikulturalno slavlje sporta, a kao specijalista za ovu tematiku Lekler mi odgovara:

– Sve ovo što se trenutno događa u Kataru je neka vrsta fudbalskog „Diznilenda”. Huliganima iz celog sveta je preskupo da odu tamo, a u Kataru ne mogu ni da piju alkohol, plaše se sredine i zakona zemlje koju ne poznaju, pa dakle nemaju svrhu da idu tamo. Zato možemo da budemo srećni što imamo Svetsko prvenstvo u tako mirnoj atmosferi u kojoj ljudi uživaju, ali to nije realnost fudbala. To je samo realnost četiri nedelje u Kataru, ali kada se svi ovi ljudi vrate u svoje fudbalske zemlje i stvarnost će se takođe vratiti. A ta stvarnost, nažalost, i dalje podrazumeva nasilje.

Dokumentaristički serijal „Hejsel tragedija” Žana Filipa Leklera i reditelja Jana Ferhejena namenjen je pre svega za prikazivanje na televizijskim kanalima, ali se sa ogromnim interesovanjem i emocijama može gledati i na velikom filmskom platnu. Uz kratke pauze između epizoda...