Svi gledamo iz hlada od Mesija

Da li se iko seća Montijela? Ili ga, možda, niko i nije zapamtio. A on je rešio ko će da bude svetski prvak! Bar bi se tako govorilo da je neko poznatiji u finalu svetskog prvenstva postigao poslednji gol kad su se pucali penali. I ne samo to. Kakve bi se bajke ispredale o tome kako je u 115. minutu iscrpljujuće bitke napravio penal, a onda, kad se našao oči u oči sa sudbinom, imao nerve, smelost, znanje i svi ostale neophodne, a retke odlike da ne pogreši u trenutku kad su oči celog sveta bile uprte u njega.

Ali, Gonzalo Arijel Montijel je mali kamen da bi se od njega gradila svetska istorija. Nije mu dato ni da bar na tren oka bude junak. Bezbroj je takvih kamičaka ispod fasada slavoluka podignutih u čast nezaboravnih pobeda.

Poraženi idu u zaborav

Čim je pogodio možda je i sam Montijel sebe istisnuo s pijedestala da bi ustupio mesto Lionelu Andresu Mesiju, kome je dosad izmicao samo taj jedan dragulj, pa da ima sve što u fudbalu može da se poželi. Još od prošlog svetskog prvenstva kao da čovečanstvo nije ni o čemu drugom lupalo glavu, nego samo o tome da li će Mesi da osvoji svetsko prvenstvo i postane besmrtnik.

Mesiju je od malih nogu bilo predskazano da bude fudbalski bog. Razume se da je đavolski teško da se živi pod tim teretom. On je, mada krhke građe, sve to izdržao i, verovatno, prevazišao i najmaštovitija proročanstva..

Izrastao je u veliko drvo  u čijem smo hladu svi i ništa iznad ne vidimo od njegovih grana. Kad je u finalu dobio loptu, pa je predao drugom, taj trećem, a treći četvrtom, koji je dao gol svi su zapamtili da je akcija počela od Mesija. Ali, kad je Mesi izgubio loptu, pa u nastavku Francuzi dali gol nije isticano šta je bilo na početku.

Mesi je, zaista, veliki igrač, ali u današnjem svetu neki su medijski odabrani, nesumnjivo s razlogom, da njihova dela budu veličana, a da se ono, što nije ravno herkulovskim podvizima, prepusti zaboravljanju.

Da Argentina od plitkog potoka, koji je pregazila Saudijska Arabija na početku šampionata, nije nabujala u reku, čije se obale sada ne vide, našao bi se neko drugi među fudbalskim bogovima i polubogovima da sada vrši njenu i Mesijevu dužnost. Da su Francuzi tačnije gađali s bele tačke nema sumnje da bi slavom bio ovenčan Kilijan Sanmi Mbape Loten. Tri puta je u finalu (dva puta iz igre) bio nepogrešiv s 11 metara, postigao je i vrlo lep pogodak, kad se prenuo sam je gurao Francusku uzbrdo, kao Sizif svoj kamen. Nije ga vratio na vrh i, bez obzira na doprinos, poraženi se ne veličaju u današnjem svetu.

Ko još spominje Nejmara? Da Brazil nije ispao njegov gol protiv Hrvatske bio bi antologijski bar kao onaj Mesijev prodor protiv naših komšija u polufinalu. Tada iz hlada od Mesija nije se videlo da ga je na toj utakmici zasenio Alvarez nad kojim je načinjen penal (Mesi dao gol), pa prodor za 2:0 kada su Hrvati pokušavali da izbiju loptu, a on je kao uragan isterao do kraja, prodor za koji je izgledalo da je osuđen na neuspeh i, na kraju, znao gde treba da bude da bi krunisao velelepnu akciju svog kapitena.

Ili Levandovski? Nije sporno da je majstor za davanje golova, ali, njegova Poljska ništa nije učinila i niko ga ne spominje. Pa Kejn... Promašio je drugi penal, Engleska je ispala od Francuske i izgubio nam se iz vida. Da se Kristijano Ronaldo, a on je bio jedini protivkandidat Mesiju za mesto na fudbalskom Olimpu, nije rasplakao posle poraza od Maroka, ne bi se ni zapazilo da je bio u Kataru. I tako dalje. U svakoj ekipi može da se nađe neko ko je nestao kad i ona.

Spojeni sudovi u fudbalu

Suštinsko pitanje, koje se nameće posle Katara jeste da li je nestala razlika između fudbalskih metropola i kolonija. Maroko je četvrti na svetu (izbacio Španiju i Portugaliju), Hrvatska jeste došla kao svetski vicešampion, ali, ipak, Brazil je uvek favorit, u osminu finala su se probili i Japan (izgubio na penale od Hrvatske), Južna Koreja, Australija i Senegal. Neki nisu prošli grupu, ali imaju čime da se teše (Tunis pobedio Francusku, Kamerun savladao Brazil),

Više od toga je iznenadilo što je Nemačka drugi put uzastopno na svetskim prvenstvima imala sporednu ulogu (Italija se drugi put uzastopno nije izborila ni za takvu), Belgija, Urugvaj i Danska su se, takođe, pojavile samo u epizodama.

Zakon spojenih sudova u fudbalu. Tamo gde je nekada bio kraj sveta Evropa crpe kadrove za svoje klubove, pa ta njena pojačanja više nemaju strahopoštovanje prema onima s kojima igraju u istoj ligi, a mic po mic stiču i ostale osobine, koje krase profesionalce. E, sad, da li će kao reprezentacije (i savezi) da nastave tako ili će da budu žrtve sopstvenih uspeha zavisiće od toga koliko su sazreli. A stari fudbalski svet bi bez njih tapkao u mestu i bio bez budućnosti.