„Staro sajmište” zaboravljeno zarad bratstva i jedinstva

Cilj naše prve izložbe, koja će biti otvorena u Narodnom muzeju do 15. januara, jeste ne samo da „oslobodimo” logor Sajmište od pogubnog zaborava već i da odamo poštu svim zatočenicima i žrtvama bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, veru, rod ili ideološko opredeljenje, kaže u intervjuu za „Politiku” Krinka Vidaković Petrov, v. d. direktora Memorijalnog centra „Staro sajmište”, nove nacionalne ustanove kulture, koja je zvanično registrovana ove godine posle dužih priprema.

Rekonstrukcija Centralne kule na Sajmištu, koja će biti izložbeni prostor, počela je u julu ove godine, a prema rečima naše sagovornice planirano je da se građevinski radovi završe do kraja 2023. godine.

– To bi nam omogućilo da potom sredimo enterijer, postavimo stalnu izložbu koja će obuhvatiti i predistoriju logora, kao i njegovu posleratnu istoriju, izgradimo Memorijalni zid s imenima žrtava, itd. Kula je ikonička zgrada ovog prostora i prvi od nekoliko izvornih logorskih objekata, koje ćemo obnoviti uz podršku Vlade Srbije i Ministarstva kulture, ali i uz podršku gradskih vlasti. Ogroman je posao pred svima nama – objašnjava Krinka Vidaković Petrov.

Izložba u Narodnom muzeju potresnim dokumentima podseća na žrtve logora „Staro sajmište”. Zašto je taj logor bio zaboravljen?

Svi znamo da je ubrzo posle 6. aprila 1941. Jugoslavija kao država uništena, da je ona rasparčana i okupirana, da je 10. aprila osnovana Nezavisna Država Hrvatska. Na području Vojvodine bile su tri okupacione zone – Nemačka, Mađarska i NDH. Ustaška država okupirala je Srem, te je njeno okupaciono područje obuhvatalo Zemun i Beogradsko sajmište. Nemačka okupaciona vlast u Srbiji počela je da uspostavlja logore već leta 1941. U Beogradu je uspostavljen najpre logor Banjica, potom logor Topovske šupe, a oktobra 1941. logor na Beogradskom sajmištu – u dogovoru nemačkih okupacionih vlasti u Srbiji i Beogradu sa ustaškim vlastima, na čijoj teritoriji se Sajmište nalazilo. Logor je od oktobra 1941. do maja 1942. slovio kao Jevrejski logor Zemun, a od maja 1942. kao Prohodni logor Zemun. Na današnjoj teritoriji Srbije to je bio najveći logor po ukupnom broju zatočenika (oko 40.000) i žrtava (oko 17.000). Među njima su najviše stradali Srbi iz NDH i Srbije, Jevreji s područja Srbije pod okupacijom nemačke nacističke vlasti i Romi iz Srbije.

Iz ovih činjenica daju se naslutiti razlozi koji su naveli novu jugoslovensku vlast da preduzme mere koje će ovaj logor isključiti iz javnog sećanja, odnosno, iz dominantnog narativa o Drugom svetskom ratu. Da to nije učinjeno, logor na Sajmištu delovao bi kao svakodnevni podsetnik, u srcu prestonog Beograda, na teror koji se u njemu odvijao, kao i na njegove počinioce i žrtve. Odlučeno je da umesto toga, Sajmište postane simbol nove budućnosti Jugoslavije. Kad je vrlo brzo posle rata odlučeno da se gradi Novi Beograd, na Sajmištu su bili smešteni uprava Omladinskih radnih akcija, kao i mladi ljudi koji su učestvovali u prvim koracima izgradnje novog dela prestonice. Nakon toga, ranih pedesetih godina, na predlog Moše Pijade, nekoliko zgrada (sajamskih, a potom logorskih) ustupljene su ULUS-u, te je na Sajmištu nastala umetnička kolonija. Vremenom je ovo područje postalo mesto degradacije i propadanja, ali i potencijalna lokacija najskupljeg građevinskog zemljišta u srcu Beograda. Dakle, bilo je više različitih razloga da se gleda samo u „bratstvo i jedinstvo”, budućnost, preporod i napredak, a da se logorska prošlost sahrani u tami zaborava. Zlo je veliki majstor, a njegov odani šegrt je zaborav.

I sami kažete da je priča o Sajmištu kao centru umetničkog stvaralaštva izuzetno važna i zanimljiva. Šta se desilo sa umetničkim ateljeima?

Smisao odluke da se nekoliko logorskih zgrada ustupi ULUS-u za umetničke ateljee bio je da mesto stradanja, smrti i rušenja postane središte obnove, života i umetničkog stvaranja. ULUS je dodelio ateljee istaknutim jugoslovenskim umetnicima, koji su deo Sajmišta zaista pretvorili u žižnu tačku posleratnih umetničkih stremljenja. Neki sjajni umetnici poput Olge Jevrić, koja je imala atelje u Kuli, stvarali su tu do kraja života, dok su drugi kasnije prešli u ateljee na drugim mestima. U Kuli je bio atelje i Dušana Junačkova. Jedno od njegovih dela, ugrađeno u pod ateljea ostalo je tu i posle njegove smrti. Memorijalni centar je u saradnji s njegovom ćerkom Selenom, izmestio to delo, koje sada čeka na restauraciju i konzervaciju. Međutim, mnogo štošta se promenilo od ranih pedesetih do danas: neki ateljei su dobili nove umetnike kao korisnike, u druge su se uselili ljudi koji nisu umetnici, treći se koriste u neumetničke svrhe, a gotovo svi su vremenom postali neuslovni. To više nije ona umetnička kolonija koja je nekad bila, a došlo je i vreme da se ove zgrade obnove i preuzmu drugu funkciju. U skladu s tim, korisničko pravo nad ovim objektima prenosi se na memorijalni centar.

Cilj osnivanja Memorijalnog centra „Staro sajmište” jeste da se skine veo zaborava i da se on vrati u kulturu sećanja. Šta ćete sve preduzeti? Najavili ste otvaranje dva muzeja?

Najpre, valja da podsetim šta je već preduzeto. Kampanja da se prekine sa zloupotrebom ovog prostora u komercijalne svrhe počela je „odozdo” pre petnaestak godina, kada su istaknuti pojedinci, udruženja građana i nevladine organizacije reagovale u javnosti protiv prodaje Spasićevog paviljona (u kojem je bila logorska „bolnica”) privatniku koji ju je koristio za održavanje koncerata pop muzike i boks turnira, kao i protiv činjenice da se u Turskom paviljonu (logorskoj mrtvačnici) nalazio (i još uvek se nalazi) restoran koji je ovaj prostor zakupio. To je ukazivalo na rizik da se sećanje na logor definitivno izbriše komercijalizacijom čitavog prostora Sajmišta. Tada je počela dugotrajna rasprava o tome šta treba da se nalazi na ovom prostoru, koja je najpre vođena pod okriljem gradskih vlasti, da bi potom bila prenesena u Ministarstvo kulture i na kraju se artikulisao nacrt zakona. Specijalni zakon o Memorijalnom centru „Staro sajmište” usvojen je u Skupštini Srbije, stupio je na snagu prošle godine i tako je ova ustanova kulture utemeljena.

Memorijalni centar ima nekoliko funkcija: memorijalizaciju logora, istraživanje, edukaciju, saradnju sa sličnim ustanovama u Srbiji i van nje. Još jedan važan domen aktivnosti ovog centra jeste obnova logorskih zgrada koje treba da preuzmu te funkcije. Memorijalni centar, po zakonu, treba da uspostavi dva muzeja, jedan posvećen prvoj fazi logora, a drugi koji će se baviti drugom fazom logorske istorije. Želja nam je i da u jednoj od zgrada napravimo komemorativni prostor u kojem bi svaki posetilac mogao da oda poštu žrtvama na dostojan način.

Kao nova nacionalna ustanova kulture, Memorijalni centar „Staro sajmište” biće na budžetu republike i neće biti uslovljen rentabilnošću?

Memorijalni centar finansira se iz budžeta, ali ima i mogućnost da prima donacije (od ustanova, organizacija i pojedinaca, kako u Srbiji, tako i van nje) i mi ćemo nastojati da ih obezbedimo u meri u kojoj je to moguće. Na isti način finansiraju se i drugi memorijalni centri koji po svojoj prirodi nisu komercijalni poduhvati. Beograd će biti duhovno bogatiji, a mi kao potomci žrtava spasićemo dušu.